Svi za sebe rado kažemo da smo tolerantni kada dodajemo opise uz svoju ličnost, a kada nam se kao bumerang vrati pitanje – a šta bi to trebalo da zanči? Šta je to tolerancija? zastanemo i tu postoje dva tipa: jedni krenu da „filozofiraju“ i gube poentu, dok drugi zaćute i u principu ništa više. Zato, tolerancija ukratko znači trpljenje onoga što nam se ne dopada.
Da li nam se ova najkraća definicija sviđa ili ne, to je krajnje individualna i stoga dozvoljena stvar, ali da veliki broj nas ovaj termin koristi, slobodno rečeno – tek tako, evidentno je. Naravno, to nije strašno, jer sada bar znate ili ste potvrdili svoje znanje, a dalji tekst neka vam pomogne da zavirite u sebe i da proverite koliko zapravo možete da potvrdite ono što govorite i tvrdite.
Dakle, ako trpimo nešto što ne volimo – tolerantni smo. Tako je, ali ovde moramo biti oprezni, jer i tolerancija ima granice, te nekada možemo otići u krajnost i pretvoriti ovu plemenitu osobinu u najgoru moguću noćnu moru po sebe same. Ta pomenuta granica (sigurno ste čuli za tzv. pragove tolerancije – ovo bi bio svakako gornji prag) nije fiksna i ono što je nekome u redu da „trpi“, nekome je nezamislivo. U tome se može naići na problem „pretrpljavalja“ – to bi bio momenat nakon kojeg svaka dodatna trunka tolerancija za vas i komunikaciju sa osobom naspram vas više nije lekovita.
Prilično je bitno dogovoriti se sa sobom o sledećem, nimalo jednostavnom – šta ja to mogu i šta ja to hoću da trpim, odnosno tolerišem? Ovo bi mogao da bude uvod za definisanje sopstvenog kriterijuma tolerisanja okoline. Zašto je on (kriterijum) potreban svakome od nas? Kako se međuljudski odnosi ne bi pretvorili u ludilo bez kraja.
Šta je još važno da usledi nakon odgovora na ova dva glavna pitanja? Najvažnije je da to bude odgovor na pitanje zašto? Ukoliko možemo da obrazložimo zašto nešto mislimo i radimo, to znači da imamo razlog, a to je upravo ono što je važno za donošenje odluka i olakšavanje života, kao i za „dovođenje sebe u red“ i konekciju sa svojim bićem. Znati svoje mogućnosti i želje, uz to da znamo i zašto one postoje jeste ono što čini stabilnu ličnost koja je „pretrpljavanje“ odozgo rešila bez muke.
Svakoga dana mi dodajemo primere tolerancija i netolerancija, kao i što svakoga dana tolerancijom nagrađujemo ono što se treba prekoriti. U većini slučajeva nismo ni svesni kako postupamo kada je reč o trpljenju i prihvatanju, a razlog za to sigurno da postoji. Možda neki od nas imaju toliko obaveza da ne primete mnoge stvari oko sebe i u sebi, možda neki postaju isuviše fokusirani na sebe, pa ne gledaju na onaj deo sebe u konkatku sa drugima. Možda smo pali od težine života i nemamo snage da ustanemo, a možda odbrambeni mehanizam „ne dozvoljava“ da se sa ovim suočimo. Možda nešto od ovoga, možda sve ovo, a možda ništa, možda nešto novo, drugo, nezamislivo.
Da li biste razumeli i na koji način razna opravdanja za izostanak tolerancije ili pak za naglašenost „pretpljavanja“? Šta biste rekli onima čije razloge slušate? Suštinski, odgovorite na ova pitanja i shvatite svoje trpljenje.
Autor: Jelena Luković
