Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Crnogradu, u tadašnjoj Autrougarskoj (danas Čongrad, Mađarska), a preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, pa se samim tim i ubraja u 100 najznamenitijih Srba.
Rođen je u bivšoj Austrougarskoj gde je i odrastao u siromašnoj porodici. Njegov otac bio je činovnik, ali je zbog političkog neslaganja i različitog mišljenja prognan iz Banata.
Crnjanski, kao večito osrednji đak, nije mnogo učio, ali se nakon očeve smrti zakleo da će se promeniti i biti među prvima u razredu, što je kasnije i ostvario. Za njega sport nije bio stran, te kao vešt i odličan sportista, jedno vreme igra fudbal za klub „Viktorija“.
Osnovnu školu završio je u srpskoj veroispovednoj školi u Temišvaru, a nakon toga tamo završava i gimnaziju. 1913. upisao je medicinu u Beču, ali je nikada nije završio, pa u leto 1920. godine odlazi u Opatiju gde se upisuje u riječku eksportnu akademiju.
Njegova prva pesma „Sudba“, objavljena je u dečijem listu „Golub“, 1908. godine.
Ubrzo kreće i Prvi svetski rat, a Crnjanski, tada u Beču, ne biva pošteđen, već obučen u austrougarsku uniformu odlazi u rat. Ranjen, nedelje i mesece provodi u bolnici gde je svoje vreme mudro iskoristio da posmatra pejzaže, uvidi besmisao i apsurd ratovanja i neizbežnu prolaznost, koju možemo videti u svim njegovim delima, ali i u pesmi „Lament nad Beogradom“.
„ JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.”
Nakon Prvog svetskog rata, 1919. godine se upisuje na univerzitet u Beogradu, studira književnost i uređuje list „Dan“. Život ovog velikana prožet je tugom za razorenom domovinom, apsurdom i pokušajem da ponovo stvori život nakon haosa i stradanja.
Svojom pesmom „Sumatra“ stvorio je književni pravac sumatraizam, gde lajt motivi, toposi i slične idejne elemente u književnosti možemo porediti ili reći da je delo „po ugledu na Crnjanskog“. Stvarao je poeziju, pripovetke, romane, eseje, putopise, memoare i drame, pa nam time ostavio veliko kulturno nasleđe. Za kraj ćemo se podsetiti njegove najpoznatije pesme „Sumatra“, koja svojom toplinom i pesnikovim umećem pleni srca književne publike više od 100 godina.
„Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.“
Autor: Milica Stanković
