Dušan Duško Radović rođen je 29. novembra 1922. Bio je to čovek oštrog pogleda i britke pameti. Na našim prostorima poznat je po svojim pesmama, skečevima, aforizmima, pričama za decu ali i radio i TV emisijama. Gotovo da ne postoji osoba koja nije odrastala uz Plavog zeca, Strašnog lava ili se budila uz čuvene tri reči: Beograde, dobro jutro!
Rođen je u Nišu u veoma cenjenoj i vrlo obrazovanoj porodici. Otac je po profesiji bio železničar, a deda, kod koga je Duško proveo čitavo detinjstvo, prota u Čačku. 1928. godine, kada je Duško imao svega šest godina, porodica se iz Niša seli u Suboticu, gde Duško završava osnovnu školu i Gimnaziju. Kako bi studirao filozofiju, Duško odlazi u Beograd.
Nakon završetka rata počinje njegovo stvaralaštvo. U početku je bio veoma bojažljiv, pa je čitave 1949. godine ponavljao samo jedan stih „Bio jednom jedan lav”. Međutim, u narednim godinama nastala su njegova najznačajnija dela: radio-drama Kapetan Džon Piplfoks (1953), pesme „Poštovana deco” (1954), pesme i priče „Pričam ti priču”, „Tužibaba i još 9 jednačinki”, „Na slovo na slovo”, a nešto kasnije i aforizmi „Beograde, dobro jutro 1”, „Beograde, dobro jutro 2” i „Beograde, dobro jutro 3”, sa kojima se nije budio samo Beograd, već cela tadašnja država. U njima je često kritikovao slušaoce, ali ih je i bodrio i za njih brinuo:
„Dragi slušaoci,
Imate i vi nekog svog na visokom položaju.
To je naš Studio B, na 23. spratu Palate Beograd. Javite nam ako vas neko dira.
Javite nam i ako vas ne dira, a obećao je…
Videće oni kod vašeg Studija B, pogotovu ako se popnu na našu lepu i visoku palatu”.
Duško je voleo Beograd. Ovako je govorio o njemu:
Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.
U vreme kada je svakog jutra budio građane u 7h i 15 minuta na talasima radija Studio B postao je živa legenda. Beograđani su jako cenili njegovu jutarnju gimnastiku moždanih vijuga. Zanimljiv je podatak da taksisti ujutru nisu želeli da voze svoje putnike sve dok se ne završi njegova kultna emisija. U Studio B dolazio bi svakog dana, čak i onda kada nije bilo posla. Svoju poslednju emisiju uradio je 19. novembra 1982, jer tadašnja vlast nije mogla da mu oprosti sledeću rečenicu:
„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.”
Veći deo svog pisanog stvaralaštva posvetio je deci. Bio je urednik Programa za decu Radio Beograda, Programa za decu Televizije Beograd, urednik dečjeg lista „Poletarac”. U tim delima često je kritikovao roditelje i stajao na stranu deteta. Činilo se kao da je svako dete poznavao bolje od njihovih roditelja. Ovo su njegove reči, koje se danas rado citiraju:
Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego loše vaspitan.
Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja.
Kada pišem za decu i ja bih voleo da sam toliko čedan i oslobođen svih kalupa i da progovorim iz ove svoje pameti toliko čedno i čisto.
Ne postoji ništa draže od mišljenja male dece i načina na koji ga ona formulišu: on je uvek nepogrešiv. Kada je bio mali, moj sin mi je rekao: toliko sam gladan kao da sam žedan. To ne mogu ja da izmislim!
Poznati su i njegovi citati o sreći, prijateljstvu, ljubavi. Njegove reči koriste se prilikom sklapanja brakova.
Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.
Sumorni neki dani. Sad je dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu.. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo.
Volite se i kad niste zajedno, to je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kada je zajedno, taj ne pravi pitanje sa kim je.
A ovako je govorio o sebi: „Pisati sam počeo u samoodbrani. Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao sebi i drugima da sam samo drukčiji, a ne gori od njih”.
Duško Radović je preminuo 16. avgusta 1984. godine od posledica prekomernog stresa. Sahranjen je u Beogradu, gradu koji ga je neizmerno voleo. Preko 10.000 građana je tog dana došlo da se oprosti od njega. Pokazivao je da poezije ima u svemu, pa čak i u jutarnjim pozdravima građanima.
Autor: Jelena Ćetković
