Jedinstveni Zakon o rodnom identitetu u Srbiji predložili su predstavnici organizacije Gayten LGBT. Oni smatraju da nedavne zakonske izmene koje omogućavaju formalnu promenu imena u matičnim knjigama, koja bi pratila proces prilagođavanja pola, nisu dovoljne za suštinsku promenu njihovog položaja u društvu. Navode da su izloženi svakodnevnoj agresiji, pretnjama i neprijatnostima na javnim mestima.
Transrodnost nije izbor, hir ili mentalni poremećaj već medicinsko stanje, koje može i ne mora zahtevati neke medicinske intervencije. Tranzicija nije estetska hirurgija ili mutilacija zdravih tela, nego zdravstvena potreba koja bi, kada bi bila samo malo više društveno prihvatljiva, znatno smanjila stopu depresije i suicida. Ovo stanovište zastupa i naš sagovornik Matija.
Matija je sa 16 godina počeo da preispituje svoju seksualnost i bio je to samo početak puta koji još uvek traje. Druženje sa dečacima, ista interesovanja, isti ukusi, tuče u osnovnoj školi… Sve ovo su samo neke od stvari koje mu nisu išle uz devojčicu, što su nekada svi mislili da on jeste. Hvatao ga je strah od same pomisli na ono što ga je čekalo, ako se njegove sumnje pokažu istinitim. Kada je na kraju srednje škole igrao mušku ulogu u predstavi, shvatio je da bi mogao napustiti predstavu, ali ne i ulogu.
Kome si se prvo obratio i kakav si odgovor dobio?
Prvi korak je bio odlazak u Kabinet za transrodna stanja. Psihijatar mi je objasnio da je proces dovoljno dug, da ne može doći do greške. Mada meni mnogo vremena i nije trebalo. Posle prvog razgovora znao sam da je to postala moja stvarnost. Razgovor sa roditeljima je bilo nešto što sam hitno morao da uradim. Naš odnos je tada već neko vreme bio loš, povlačio sam se u sebe, primetili su da nešto krijem. Kako sam odrastao u manjem gradu i u jednoj običnoj srpskoj porodici, strahovao sam da će mi roditelji uskratiti podršku. Uprkos tome, bio sam spreman na sve, čak i da odem od kuće.
Imao sam tu sreću, da su moji roditelji svoje dete stavili ispred predrasuda i svega onoga što bi sredina u kojoj živimo mogla da misli ili kaže. Brat i sestra su mi takođe pružili podršku, mada je bratu trebalo malo više vremena da se navikne na moj novi identitet.
Kako izgleda proces kroz koji prolaze transrodne osobe u Srbiji?
Nakon prvih konsultacija u Kabinetu za transrodna stanja, rade se psihološka testiranja čiji je cilj uspostavljanje dijagnoze. Transrodnost je nedavno skinuta sa liste mentalnih bolesti, te dijagnoza i nije najzahvalnija reč. Više bih to nazvao dokazom o nepoklapanju fizičkog i mentalnog identiteta, koji je neophodan za nastavak tretmana a potom i uzimanje hormonskih terapija.
Sledi period od godinu dana, tokom kojeg osoba mora da se navikne na život pripadnika suprotnog pola, da se otvori ljudima i prizna svoj identitet. To je neka vrsta adaptacije koja osobama pred procesom prilagođavanja pola daje priliku da odustanu ako shvate da su pogrešili. Psiholozi i psihijatri iz Kabineta nastavljaju da rade na utvrđivanju ispravnosti te odluke. To je jako važan korak, jer jednom kada se započne proces tranzicije, telo postepeno gubi karakteristike jednog pola i dobija karakteristike drugog. Dosta dugo traje i potrebna je psihička spremnost na reakciju okoline.
Tranzicija obično podrazumeva uzimanje hormonske terapije. Ovu terapiju transrodna osoba uzima do kraja života, a ona se plaća samostalno. Velika je zabluda da država pokriva sve troškove procesa prilagođavanja pola. Nakon godinu dana uzimanja hormonske terapije, telo je spremno za operaciju. Operacija postoji više i ne mora svaka transrodna osoba da uradi svaku od njih. To su takozvane gornja i donja operacija. Naravno, ima i ljudi koji se odluče samo na hormone ali ne i na operacije. Oni nisu manje prihvatljivi kao transrodne osobe, niti je rodni identitet te osobe manje validan samo zato što ne želi neku medicinsku uslugu. No međutim, čak i promene koje nastaju od uzimanja hormona su nepovratne, zbog toga je uloga psihologa i psihijatra jako bitna, kako se u proces ne bi poslala pogrešna osoba.
.
Do druge zablude dolazimo kada je u pitanju finansiranje operacija. Država ne pokriva troškove svih operacija. One operacije koje se odnose isključivo na fizičke promene, spadaju u domen estetike i njih pacijent mora sam da plati. Čak i kod onih operacija čije troškove država pokriva, u pitanju je samo 60% troškova, ostatak pacijent plaća sam. Kada se sve to sabere, udeo države nije toliko veliki koliko se misli. Stoga smatram nepravednima komentare, koje često čujem, da država nema novca da leči bolesnu decu jer obezbeđuje operacije transrodnim osobama. Broj operacija koje država sufinansira na godišnjem nivou je zanemarljiv, a strani državljani plaćaju punu cenu svih zahvata. Tim doktora koji rade ove operacije u Srbiji je zaista izvanredan, pa verujem da je to razlog za toliki broj stranaca koji dolazi da se operiše ovde. Problem je i nedovoljan broj ljudi koji radi u Kabinetu za transrodna stanja. Na termin sa svojim psihijatrom čekam i do mesec i po dana.
Da li si dolazio u neprijatne situacije izazvane reakcijom ljudi? Zaposlenima na mestima gde moraš da priložiš lični dokument?
Nisam na svojoj koži osetio nehumanost ili diskriminaciju. Verujem da postoje ljudi koji se loše ponašaju prema transrodnim osobama, ali ja ih nisam sreo. Što se tiče situacija kada prilažem dokumenta, bilo ih je raznih. Dešavalo mi se da osoba pomisli da sam doneo tuđu ličnu kartu, ili da su mi se obratili u pogrešnom rodu. Meni to ne smeta, kako su oni mogli znati o čemu se radi. Njima bude neprijatnije nego meni i dugo mi se nakon toga izvinjavaju, a stvarno nema razloga.
Po zakonu, transrodna osoba može da promeni lična dokumenta tek nakon godinu dana uzimanja hormonske terapije, što je više od dve godine od početka tranzicije. Tako dolazimo do toga da neko može imati dubok muški glas, malje, mišićnu masu i sve ostalo što karakteriše muškarca, a žensko ime i pol označen u ličnoj karti. Mnogi ljudi to rešavaju tako što promene ime u neko rodno neutralno, ali im oznaka pola svakako ostaje do isteka godinu dana hormonske terapije.
Iskreno, ne vidim razlog zašto je to tako i kome to odgovara, ali transrodnim osobama bi mogućnost promene dokumenata i pre ispunjenja ovog roka mnogo značila.
Promene zakona
Zakon o matičnim knjigama, koji je promenjen 1. januara 2019. godine, dozvoljava transrodnim osobama da drugi pol i ime upišu posle najmanje godinu dana hormonske terapije, praćene od strane psihijatra i endokrinologa. Sama hirurška intervencija prilagođavanja pola nije uslov za promenu identiteta. U matičnu knjigu rođenih upisuje se podatak o promeni pola na osnovu rešenja matičara i potvrde potpisane od strane odgovarajuće medicinske ustanove.
Iako je time ostvaren pomak u odnosu na dosadašnju praksu, u organizacijama za zaštitu prava ovih osoba nisu potpuno zadovoljni novim rešenjem. Smatraju da bi i u Srbiji, transrodnim licima, kao u mnogim drugim zemljama, trebalo omogućiti da promene podatke samo na osnovu doživljaja svog rodnog identiteta, bez uslovljavanja medicinskim procedurama.
Nakon što su ispunjeni svi navedeni uslovi, lična dokumenta se u našim opštinama dobijaju bez problema i poklapaju se sa onima pri rođenju. Osobe koje prilagode pol, međutim, imaju problem kod dobijanja, na primer, školskih svedočanstava. Tada bi trebalo da se obrate povereniku za zaštitu ravnopravnosti jer obrazovne ustanove imaju preporuke po kojima su dužne da postupaju u slučaju transrodnih osoba.
Iako država pokriva samo jedan procenat troškova prilagođavanja pola i to ne kod svih zahvata, Zakon o rodnom identitetu i pravima interseks osoba u ovu obavezu uključuje i estetsko-korektivne zahvate:
Pravo na zdravstvenu zaštitu iz sredstava fonda obaveznog zdravstvenog osiguranja
Član 6.
Transrodna i interseks osoba imaju pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa načelom pravičnosti i poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti.
Transrodna osoba ima pravo na sve potrebne medicinske i estetsko-korektivne mere kojima se otklanja nesklad između njenog biološkog pola i rodnog identiteta iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima kojima se uređuju zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje.
Osoba sa interseks stanjem ima pravo na sve potrebne medicinske i estetsko-korektivne mere koje su usmerene na reproduktivnu ili polnu anatomiju interseks osobe, iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Sama činjenica postojanja transrodnosti ili interseks stanja ne sme negativno uticati na odluku nadležnog organa da transrodna i interseks osoba ostvari prava na biomedicinski potpomognutu oplodnju.
Autor: Sofija Marković
