Stevan Sremac rođen je 23. novembra 1855. godine, u Senti. Pošto je rano ostao bez oba roditelja, podigao ga je ujak – poznati književnik i akademik Jovan Đorđević, što je svakako ostavilo traga na Sremca, kada govorimo o priklanjanju liberalizmu, kao i o pohađanju Velike škole. Sremac je prešao u Beograd, gde je 1874. godine završio Prvu beogradsku gimnaziju i upisao istorijsko-filozofski odsek u Velikoj školi. Sremac je voleo svoje rodno mesto, ali nakon preseljenja više ga nikada nije posetio.
Bio je student kada je 1876. godine dobrovoljno otišao u rat za oslobađanje Jugoistočne Srbije i Niša od Turaka. Dve godine kasnije se vratio iz rata i diolomirao u Velikoj školi istorijsko-filozofski odsek, nakon čega je radio kao praktikant u Ministarstvu finansija. U septembru iste godine postavljen je za profesora novootvorene gimnazije u Nišu, gde je predavao krasnopis, crtanje,nemački, moral, srpsku gramatiku, srpsku istoriju, opštu istoriju i geografiju.
Godine 1881. Sremac je iz političkih razloga prebačen u Pirot, ali se tamo nije dugo zadržao, jer ga je Ministarstvo prosvete 1883. godine vratilo u Niš i tamo je sa ostalim profesorima gimnazije radio na osnivanju pozorišne družine „Sinđelić“. Ostao je u Nišu sve do 1892. godine, kada se vratio u Beograd i započeo svoj književni put.
Sremčevo pero
Sremac je dobar primer da život ne staje posle tridesete. Upravo je njegovo pero tada proradilo, baš u 33! Pisao je hronike koje su bile besede u formi dijaloga: tu se suprotstavljala slavna prošlost i, iako sveža, loša sadašnjost. Izdata pod Sremčevim pseudonimom „Senćanin“, prva hronika koja je izašla bila je „Vladimir, kralj Dukljanski“. Kasnije, izdate hronike je Sremac grupisao i stvorio novu knjigu – „Iz knjiga starostavnih“.
Prva Sremčeva realistična pripovetka jeste „Božićna pečenica“ iz 1893. godine, zatim 1895. godine „Ivkova slava“, gde se treba osvrnuti na veliku slavu koju je ovo delo Sremcu donelo. Ono je imalo i svoju premijeru na sceni beogradskog pozorišta par meseci po izlasku dela. Dalje, 1903. godine sledi „Vukadin“, 1898. godine „Pop Ćira i pop Spira“ i 1906. godine „Zona Zamfirova“.
Zapamtite trio Beograd-Niš-Vojvodina, jer je ovo važna veza Sremčevih dela. Prikupljanje materijala pomogao je period proveden u Nišu. Tamo je posmatrao ljude, okolinu i to beležio. Inače, bio je poznat kao „pisac sa beležnicom“.
Stvaralaštvo Sevana sremca odiše dozom humora i relističnošću, po kojima je i prepoznatljivo. Interesantan je podatak da je po poznavanju domaće i strane književnosti upravo Sremac među najobrazovanijim piscima 19. veka.
Naravno da svaki pisac ima nekoga na kogan se ugleda, čiji rad prepoznaje kao zanimljiv i vredan pažnje, nekog čiji rad izdvaja. Tako je u Sremčevom pripovedanju to bio Jakov Ignjatović. Slična interesovanja i vrednosti, poput konzervativosti i tradicionalizma, idealizacije prošlosti i humora, mogle bi biti objašnjenje.
Dvoboj piščevih ličnosti
Primetna je borba Sremca političara i građanina i Sremca kao pisca. Prva strana ličnosti zastupa konzervativne ideje i vladajući sloj, a negoduje sirotinju i slobodu misli. Građanski deo ove strane podržava staro i patrijahalno, drži stranu vremenu koje se menja i lagano nestaje. Međutim, strana na kojoj se nalazi Sremac pisac kroji prave umetničke vrednosti!Mogućnost dobrog zapažanja i stvaranja dela na osnovu oka rodila je romane i pripovetke neprocenjivih vrednosti.
Lep, zaljubljen, ostao neženja
Stevan Sreman je bio lep čovek, san svake devojke. Njegovu lepotu izmaštajte pomoću reči kritičara Pavla Popovića: „Čelo široko, velike oči, brkovi deblji, srpski, crni; lice vazda izbrijano. Kosa brižljivo i originalno očešljana na razdjeljak i na „larmu“. Stas srednji, hod gospodski, bez žurbe; vitak, elastičan i prav. Glas malo mutan, smijeh sitan, pri čemu su se vidjeli bijeli očuvani zubi…“
No, iako lep, beše večni neženja. Nije imao sreće u ljubavi, ostao je zaljubljen u lepu Jelenu, za vreme rada u Pirotu, gd eje bio profesor u gimnaziji. Ona je bila ćerka pirotskog sveštenika Pantelije Pančića. Sremac je jednom prilikom objavio članak u časopisu i tu je napao Panteliju, koji je uzgred bio i moćan čovek, kako „žari i pali Pirotom“. To bi otprilike bio kraj svake Sremčeve šanse da osvoji lepu Jelenu, jer Pantelija više nije mogao da ga podnese.
Dokazi o nesuđenoj ljubavi Stevana Sremca su zasnovani na rečima lepe Jelene, u trenutku kada je imala već 70 godina. S druge strane, Sremac ovu nesrećnu ljubav nije pomenuo. Ono što se zna jeste da se Jelena udala za Josifa Končića, koji je bio ekonoma bolnica i da je bila nesrećna u braku. Imali su decu, ali su veoma rano umrla, a njen muž se propio i izgubio sve što su stekli. Ostatak njihovog života bio je bedan, živeli su od njene plate koju je sticala kao babica.
U Srpsku akademiju nauka i umetnosti Sremac je primljen kao stalni član februara 1906. godine. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji nakon kratke i iznenadne bolesti.
Završimo reč o Stevanu Sremcu njegovom zanimljivom rečju: Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću pa biraš! E, pa hajde ti sad potrefi baš onu jednu, jedinu jegulju.
Pripremila: Jelena Luković
Izvori: srednjeskole.edukacija.rs, biografija.org, edukacija.rs
