Kada postavimo pitanje šta je najprolaznije u životu, veliki broj ljudi kao svoj odgovor daje upravo vreme. Da ga najmanje imamo svedoči i to da najčešće, kao izgovor, u pravi plan ističemo nedostatak vremena. Kojom brzinom teče to vreme, možemo li ga uhvatiti ili ono drži nas u šaci?
Znamo li odgovore?
Prosečan građanin Beograda putuje gradskim prevozom iz mnogih razloga: kako bi došao do posla, prodavnice, do tržnog centra, zoološkog vrta, kafića, da ode na ručak, do rođaka, prijatelja. Kako bi ostvario svoj cilj čeka samo određeni broj linije, pogodno vreme za polazak, čeka da ne pada kiša i da autobus krene sa okretnice. Zatim čeka da se uprazni mesto kako bi seo u autobusu, čeka svoje odredište da napusti isti. I onda se pita koji je pravi momenat da pređe ulicu, pokaže ljubav, otkuca kartu u autobusu, skine masku, ode kod frizera. Prijatelj kasni u odnosu na dogovoreno vreme i opet nestrpljivo cupkanje. Nema parking mesta? Tu je sirena i nada da će neko uskoro pomeriti svoj automobil.
Živiš od plate do plate, problem potrošačke korpe (već dugo adekvatno nenapunjena); sedneš, piješ kafu i sa gorčinom u grlu razmišljaš da li se to isto čekanje zaista isplati.
Može li se trenutak vratiti ili biti pravi? Postoji li takav trenutak ili mi nemamo moć prepoznavanja dobrih prilika?
Prođe godina, a ti i dalje na istom mestu ispijaš kafu i vodiš iste razgovore sa sobom. Shvataš da upravo na svoju grešku stavljaš ukrasnu mašnicu u omiljenoj boji, a povrh svega taj isti poklon zadržavaš za sebe.
Sklapaš Rubikovu kocku u glavi. Jasno ti je da ni jedno parking mesto nije se magično oslobodilo već si svoj automobil odvezao do prve, paralelne, ulice i sam tu pronašao novo mesto. Razumeš da nikada svojom ženom ne bi nazvao nekoga kome si prećutao osećanja, tada, u gomili gradske gužve.
Odjednom, magla pred očima i idalje želja za vraćanjem u prošlost te popravljanjem neučinjenog. Zar nisi već sebi dokazao da vreme ne čeka nikoga?
Autor: Tamara Ristić
