Život nam neprekidno postavlja pitanje – koja je uloga ljudi na Zemlji? Da ostavimo trag, lični pečat, potomke ili i jedno i drugo? U oba slučaja ili smo mi morali da se rodimo ili će morati naši potomci. Sve počinje rađanjem i otvaranjem očiju uplakanog deteta i neizmernom srećom roditelja.
U neka starija vremena, uz roditelje je tokom trudnoće i porođaja uvek bila neka starija, iskusnija žena čije savete bi sledili i čije ruke bi neizmerno hvalili. Kako to danas izgleda? Danas postoji čitavo jedno zanimanje i posebno usmerenje u obrazovanju za nekog čiji posao je ustvari da održava svet.
Jedan njihov dan
Može li se opisati samo jedan njihov dan i samo jedno rođenje deteta kao reprezentativan uzorak za sve ostale dane, godine i svo iskustvo? Objektivno gledano, to je zaista nemoguće. Novi dan je novi izazov, novo biće sa novim osobinama kroji sopstveni put na individualan način, bilo dobro, bilo nešto lošije uzrokovano nekim, određenim, faktorom. Posao babice iziskuje neumoran rad, iz dana u dan, međusobno povezanim različitostima što predstavlja pripremu terena za nov život. Nisu samo onaj deo osoblja koji primi pacijenta na ulazu i prosledi ga dalje. Saveti, održavanje trudnoće, umirivanje, dobra procena, teške odluke i ogromna odgovornost su njihova svakodnevnica. Nositi se sa poteškoćama i komplikacijama kakve jedan porođaj može da donese, a opet ostati fokusiran i izdržati pritisak uplašenih, uznemirenih roditelja, neizvesnost situacije i nadati se najboljem, složićete se, nije nimalo lak posao.
Prvi osmeh preči od stresa
Ko, ako ne one, ima privilegiju da ugleda prvi osmeh, prvi trzaj bebe, prvi put ugledane rupice na obrazima… One najbolje znaju da plakanje nije odraz slabosti već dokaz postojanja. To zadovoljstvo, sreća i oduševljenje koje se oseti u vazduhu prilikom prvog udaha malih ljudi, na stranu stavlja sve negativno proživljeno do tada, a toga, skoro sigurno, bez babica ne bi bilo.
Zahvalnost Beba je rođena, povijena, pregledana, zdrava, srećna. Roditelji uzbuđeni usplahireno kreću se hodnikom ka izlazu. Sve je u redu. A babica, šta se sa njom zbiva? Setimo li se nje, pored ostalog zaslužnog osoblja? Vrlo često ne, ali ona i tada, umornog lica, korača uspravne glave znajući da je svet od danas bogatiji za još jedno biće, zahvaljujući njenim rukama.
Autor: Tamara Ristić
