Kada vam neko spomene Boru Stankovića, Isidoru Sekulić, ili pak, nešto kasnijeg, slavnog Andrića ili Crnjanskog, iz koje god da ste sveta, volite ili ne volite da čitate, šta god da vam je u literaturi blisko, imaćete onu osnovnu, prvu asocijaciju. Bilo da je to vraćanje na dan kad ste, ne tako rado, naterani, čitali dela tih velikana, bilo da ste u njima zaista uživali.
Nije baš tako sa svim piscima tog velikog veka za našu književnost. Jedno ime ostalo je u zapećku, sve se ređe pominjalo, a danas je gotovo anonimno.
Radi se o Veljku Milićeviću i njegovom romanu Bespuće, univerzalnoj životnoj priči modernog čoveka.
Veljko Milićević je početkom prošlog veka bio velika nada. Njegovo ime je postalo domaće na stranicama Srpskog književnog glasnika. Skerlić je ostao zadivljen pred tako mladom osobom koja je iznedrila delo neobične književne zrelosti i te davne 1906. počeo je da ga objavljuje u
delovima u svom glasniku.
Kao i samo delo i život Milićevićev nije bio svakdašnji. U ranim godinama obeležila su ga dva porekla, dve smrti, a sve to je rezultiralo tim da desetogodišnji dečak postane pesnik. Beg u književnost, čitanje, a i stvaranje iste, nisu se prvi put pokazali kao uspešan beg od stvarnosti.
Bilo kako bilo, kruna njegovog stvaralaštva, posle koje će i zauvek nestati princ bespuća i propadanja, jeste roman raspolućenog, modernog čoveka.
Lepota, ako se tako može reći, bolje istina ovog romana jeste u njegovoj univerzalnosti.
Rastrzanost modernog čoveka između karijere i ljubavi. Jedne i druge ljubavi. Ostajanja u porodici, rodnoj kući i odlaska iz iste. Dugogodišnja zapitanost nad svim i svačim koja se pretvara u potpunu rezignaciju duha, potpuno odsustvo brige, osećaja, čula.
Nismo li svi pomalo i u ovom XXI veku Gavre Đaković? I ne dođe li nam svima ponekad da pobegnemo iz urbanog grada u rodnu, trošnu kuću u unutrašnjosti, izvor uspomena. A onda kad i taj mazohistički čin iscedi iz nas i poslednju energiju života, onda beg, beg u daljine, u nepoznato. Beg od sebe.
Nije li to ono što radi i čovek XXI veka? Ovaj roman će vam to potvrditi, da smo isti, svi, sa svim svojim dilemama i psihološkim previranjima, sad i pre sto godina i za sto. Hvala Milićeviću što je to dokumentovao.
Hvala književnosti što dokumentuje život.
Autor: Ljupka Cvijić
