Foto: sr.wikipedia.org

Na današnji dan rođen je veliki Miloš Crnjanski

Društvo Kultura

Veliki pesnik, romanopisac, dramatičar, putopisac, esejista i memoarista – Miloš Crnjanski, rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, tadašnjoj Austrougarskoj. Odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini, što je ostavilo veliki trag na njega i što će se kasnije ispoljiti u njegovim delima.

Završio je osnovnu školu u srpskoj veroispovednoj školi u Temišvaru, kod učitelja Dušana Berića. Još kao mali kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, ali temišvarsku gimnaziju završava maturiranjem kod katoličkih fratara pijarista. Po njegovim rečima, on je bio osrednji đak dok se posle očeve smrti u njemu nije probudio inat i velika želja za uspehom. Godine 1912. u Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a uporedno igra i fudbal u klubu Viktorija, u istočnom delu Rijeke. Već 1913. godine upisuje i studije medicine u Beču, međutim nikada ih nije završio.

Vest o atentatu na Franca Ferdinanda zatekla ga je u kafiću u Beču. U jednom od svojih dela pomenuo je taj događaj: Za ubistvo austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu čuo sam posle ručka, jednog sunčanog dana u Beču dok sam igrao bilijar. Konobar nam je preneo tu novost koju mu je neko javio telefonom. Niko od prisutnih nije bio užasnut tom vešću, iako se danas misli da je čitav grad bio u haosu. Ali zapravo, niko nije gasio muziku sve do uveče. Tek se predveče neko setio da je stiša. Epoha valcera se završila.

Ubrzo posle toga, Crnjanski doživljava odmazdu austrijskih vlasti, i umesto tamničkog odela dobija uniform autrougarskog vojnika i odlazi na front u Galiciji. Tamo postaje redovni vojnik austrougarske carske i kraljevske 29. regimente. Posle ranjavanja, veći deo vremena proveo je u ratnoj bolnici u Beču, da bi pred kraja rata bio prebačen i na italijanski front. Ovaj period života je na njega ostavio veliki trag.

Godine 1919. upisuje književnost na Univerzitetu u Beogradu. Tada počinje i da uređuje list Danas. Bilo mu je jako teško da se vrati u razorenu domovinu, i u svojim ratnim i poratnim stihovima, iskazivanjem te neizmerne tuge, samoće i obeshrabrenosti, pomogao je tada svojoj generaciji u borbi sa nedaćama. U svojim pesmama govorio je o besmislenosti rata i osećao je potrebu da pripada nekim novim društvenim snagama, i vrlo jasno se izjašnjavao kao veliki protivnik komunističkog režima.

On je 1920. godine upoznao ćerku nekadašnjeg ministra prosvete – Vidu Ružić, koju je oženio već 1921. i odmah nakon venčanja njih dvoje odlaze na put u Francusku i Italiju. Godinu dana kasnije, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme bio je i nastavnik u pančevačkoj gimnaziji i profesor u IV beogradskoj gimnaziji. Osim što je uređivao list Danas, bio je saradnik listova Vreme, Naša krila i Dan, kao i uglednog lista Politika. Godine1934. pokrenuo je i list Ideje.

Crnjanski je svojom književnošću učinio još nešto – uveo pojam sumatraizam, kao novi književni pokret, karakterističan za posleratnu poeziju. To je učinio upravo pesmom Sumatra, kojom pokušava da iskaže svoje misli i osećanja kada se posle Prvog svetskog rata vraća u svoju domovinu:

“Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.”

Beograd (1920.)

Drugi svetski rat zatekao ga je u Rimu, odakle je kao diplomatski službenik, posle rasparčavanja Jugoslavije i nemačke okupacije 1941. godine, sproveden za Madrid i Lisabon. U Londonu se priključio emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije, međutim zbog izrazite antikomunističke orijentacije – otpušten je iz diplomatske službe. I zbog toga ostaće u Londonu čak do 1966. godine, jer mu nije bio dozvoljen povratak ranije. Prozvali su ga ratnim simpatizerom pronemačke politike i zbog toga je jako često ostajao bez posla, živeći u krajnjoj životnoj oskudaciji.

Miloš Crnjanski bio je veliki prijatelj sa Ivom Andrićem, koji je jednom prilikom izjavio: Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac! I mnogi drugi njegovi savremenici govorili su da je njegov stil izražavanja uvek bio autentičan i drugačiji.

Najpoznatiji romani:

  • Dnevnik o Čarnojeviću (1921.)
  • Seobe (1929.)
  • Druga knjiga Seoba (1962.)
  • Roman o Londonu (1971.).

Manje su poznata dva predratna romana Kap španske krvi i Suzni krokodil, koji je nedovršen. Napisao je i žanrovski teško odredivo delo Kod Hiperborejaca, za koje je i sam rekao da je – i roman, i putopis, i memoari, i poezija i pamflet. Rukopis nejgovog prvog romana – Sin Don Kihotov, nažalost je izgubljen.

Najpoznatije drame:

  • Maska (1918.)
  • Konak (1958.)
  • Nikola Tesla (1967.).

Najpoznatija poezija:

  • Lirika Itake (1919.)
  • Odabrani stihovi (1954.)
  • Lament nad Beogradom (1962.).

Najpoznatije pripovetke, eseji i putopisna proza:

  • Priče o muškom (1920.)
  • Pisma iz Pariza (1921.)
  • Naše plaže na Jadranu (1927.)
  • Boka Kotorska (1927.)
  • Tajna Albrehta Direra (1928.)
  • Iris Berlina (1929.)
  • Ljubav u Toskani (1930.)
  • Knjiga o Nemačkoj (1931.)

Dok je bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu napisao je jedno od njegovih najpoznatijih memoara – Embahade. Crnjanski je naveo da su to njegove „beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet“, već da su to uspomene pisca – očevica „o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota“.

Jedan od njegovih najpoznatijih romana – Roman o Londonu, preved je čak na: francuski, rumunski, poljski, mađarski, češki, ruski, slovenački, makedonski, a prevod na engleski je ostavljen za ovu, 2020. godinu.

Od 1981. godine dvogodišnje se dodeljuje nagrada Miloš Crnjanski, i to domaćem piscu za najbolju prvu knjigu iz svih oblasti u kojima se ogledao i sam Crnjanski – roman, pripovetka, poezija, drama, esej, putopis i memoaristika.

Preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Svojim pesmama i romanima obeležio je srpsku književnost i istoriju, prenoseći na papir sve svoje strahove, nemire, i ogorčenost prvenstveno jednog mladića, a kasnije zrelog čoveka, koji se našao više puta u bezizlaznoj situaciji. Svojim velikim talentom uspeo je da učini mnogo za svoj narod i da postane jedan od najvećih pisaca 20. veka!

Autor: Iva Oluić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *