Da li su on i njegova zvezda vodilja zvana ,,nacionalizam’’ jedini uzrok njenog nestajanja, koje su ‘’ braća’’ Slovenci kao ozeblo sunce dočekali, i 1991. proglasili nezavisnost. Ili je tempirana bomba bila upravo -,,Memorandum SANU’’ koji je svetlosta dana u javnosti ugledao 1986. godine.
Pojava Memoranduma SANU 1986. godine razbuktala je nacionalističke strasti u zemlji, a ticao se pitanja koja su ranije postavljali kako Dobrica Ćosić, tako i akademik Mihailo Đurić, o čijoj daljoj sudbini je odlučivao drug Tito.
Pitali su se o očuvanju svog narodu, pitali su se o njegovoj budućnosti i pitali su se da li je održanje na vlasti i politička moć, iznad samog naroda.
Zašto je data autonomija Albancima na Kosovu, a Srbi u Hrvatskoj nemaju autonomiju, zašto je Vojvodina autonomna i pored toga što su Srbi većinsko stanovništvo u njoj?
Zbog toga su osim dobijanja političke diskreditacije, bili i sudski progonjeni.
Energija se ubrzano širila od Triglava do Đevđelije.
,,Balkan balkanskim narodima! Ova krilatica vezuje se za ideju o balkanskoj federaciji, koja je nastala u 19. veku, u vreme kada su balkanski narodi otpočinjali borbu za nacionalno oslobođenje od osmanske i habzburške vlasti.’’ – su reči dr Mirjane Zorić ,u knjizi ,, Iskustva i pouke iz prošlosti’’.
Iskustva imamo na pretek, ali da li smo nešto naučili?
Parolu – „Balkan balkanskim narodima” prvi je promovisao i politički formalizovao knez Mihailo Obrenović.
A zanimljivo je da je prva zvanična ideja o stvaranju jugoslovenske konfederacije došla od Brozovog najbližeg saradnika i jednog od glavnih komunističkih ideologa u Jugoslaviji, državnog i partijskog funkcionera Edvarda Kardelja.
Takođe, 60-ih godina prošlog veka jugoslovenska država je bila ugrožena pojavom ekstremnih nacionalnih pokreta, među kojima je najglasniji bio Hrvatski nacionalni pokret, poznat kao ,,Maspok’’.
Jedna od glavnih zagovoranja političara- maspokovaca je bila upravo ideja da se izvrši preobražaj Jugoslavije od savezne države u savez država.
Kako bi umirio hrvatske nacionaliste, Broz je njihove zahteve „upakovao” u nacrt Ustava iz 1974. godine, koji će za krajnju posledicu imati paralizovanje federalne, na račun jačanja republičke vlasti.
Što i mnogi kritičari smatraju da su se ovim Ustavom stvorile pretpostavke za otcepljenje republika i da je upravo on od jugoslavenske federacije stvorio de facto konfederaciju.
Tako da ta ideja o konfederaciji nije nastala u trenutku pružanja prve moći Jugoslaviji kako je sutradan ne bismo videli u komadima.
S jedne strane Franjo Tuđman, predesednik opozicione misli HDZ-a i predsednik HAZU, Ivan Supek.
Dok su sa druge strane struje okupljene oko časopisa „Nova revija” Grafenauera i Dimitrija Rupela, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Slovenije, koji su ponudili više opcija za Sloveniju, od njenog ostanka u Jugoslaviji, uz uslov ozbiljnijih reformi jugoslovenske federacije i stvaranja konfederacije, pa sve do stvaranja potpuno nezavisne i samostalne države- u čemu su i na kraju uspeli.
I ubrzo po obrazovanju novih vlada u Zagrebu i Ljubljani 1990. godine, intenziviraju se rasprave o reorganizaciji jugoslovenske države, pri čemu se naglašava da se ona može spasiti samo kao savez suverenih država.
Predsedništvu SFRJ je u oktobru 1990. Stavilo tačku na hrvatsko-slovenački model konfederacije.
A već julu 1991. godine, nastao je i novi nacrt o konfederalnom udruživanju jugoslovenskih republika, a izradio ga je akademik Davorin Rudolf, ministar u hrvatskoj vladi.
Kao mnogi drugi neuspeli pokušaji stvaranja Jugoslovenske konfederacije, jedan od njih je punudio i predsednik Makedonije Kiro Gligorov i predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović.
Oni su predložili konfederaciju koju bi činile nezavisne Slovenija i Hrvatska sa ostatkom Jugoslavije, odnosno Bosnom i Hercegovinom, Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom.
Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su u ime Srbije i Hrvatske, sa indignacijom odbili taj predlog. Računali su, valjda, na podelu Bosne i Hercegovine i stvaranje „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“, i veće zalaganje iste, se nije mnogo pominjalo.
Da li je i bilo potrebe za njom kao održive strukture, već odavno raspale Jugoslavije, ili bi ona na brdovitom Balkanu iznedrila još veće animozitete jedni prema drugima, ostaje da se pitamo šta bi bilo kad bi bilo..
Autor: Teodora Boškovski
