Zašto uvek biramo lažne prijatelje?

Politika

 Kosova i Metohija- naša najveća rana, odavno napravljena, još uvek nezarasla.

Slovenački parlament je, večeras, na vanrednoj sednici, sa 57 glasova za i 4 glasa protiv, izglasao odluku o priznavanju nezavisnosti i suverenosti Kosova, čime je predsedavajuća EU, Slovenija priznala takozvano Kosovo kao suverenu i nezavisnu državu- je vest koja je kružila u domaćim, ali i svetskim medijima 5. marta 2008. godine.

Zašto je jedna ’’bratska’’ država, nastala od nekadašnjih jugoslovenskih republika,  priznala  nezavisnost tzv. Kosova?

Dimitrij Rupel, tadašnji ministar spoljnih poslova je rekao i da je slovenačku vladu, u usvajanju predloga da se prizna Kosovo, vodilo pravo naroda na samoodlučivanje, na šta se oslonila i Slovenija u svom osamostaljivanju , 1991. godine.

I sam Rupel vam je dao odgovor na slovenačko priznanje.

Upravo, to uporište na koje su se oslanjali Slovenci, poistovećivanje sa sopstvenom nezavisnošću je bio glavni adut za  priznanje nezavisnosti KiM.

Naime, 25. juna 1991. kada je teren bio pripremnljen, hrvatski i slovenački parlamenti doneli su odluku o proglašenju nezavisnosti, čime je i formalno počeo raspad Jugoslavije.

U pitanju je bilo legitimno sredstvo otcepljenja-volja naroda odn. referendum.

Isti referendum nam stavlja prst na čelo kako bismo se  zapitali šta je to nateralo naše ’’bratske’’ susede na takvu odluku?

 Ili  je jednostavno smrt druga Tita označio kraj postojanja Jugoslavije, dok se samo čekao najpogodniji trenutak za njeno nestajanje sa repertora balkanske i svetske pozornice.

Različite struje i rasprave su se vodile nakon napuštanja Slovenije i postavljale dijagnoze, a jedna od njih je jasno govorila da Slovenci  nikada sebe nisu videli kao Jugoslovene, nego kao Slovence koji su primorani da zive u SFRJ – zapravo 1918. oni su ušli ni krivi ni dužniiu Kraljevinu SHS kao kolateralna šteta osvojene teritorije od Habzburške monarhije, ali i kako bi  izbegli da budu anektirani od nekog malo nezgodnijeg gazde (Italije ili Austrije ili, što je najgore, i Italije i Austrije).

Iskoristili su prvu priliku zvanu “Slobodan Milošević”.

Kao što je Čerčil rekao, u politici ( samim tim u međunarodnom okruženju), ne postoje prijatelji, samo interesi.

I zato višegodišnje rasprave o tome ko je u pravu, ili krivu nisu urodile plodom, niti će ikada.

Autor: Teodora Boškovski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *