Alfons de Lamartin rođen na današnji dan, 21. oktobar, pre 230 godina, tačnije 1790. u Parizu, francuski je književnik i političar. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom.
Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 1848. do 1848. godine.
Lamartin je prvi čovek čije je mišljenje imalo veliki utacaj a koji je proneo Evropom glas o patnji balkanskih naroda pod otomanskom vlašću i velikoj hrabrosti Srba u borbi za slobodu. Francuska do tada je bila u dobrim odnosima sa Otomanskim carstvom, ali nakon Lamartinovih reči, sve se promenilo.
Prolazio je kroz celu Srbiju, upoznavao seljake, pričao sa knezovima, ratnicima i zaključio da „među njima ima veoma malo imovinske nejednakosti, a jedina raskoš je u oružju“ kojim su oni branili svoju slobodu. Pored naroda mu se dopao i srpski jezik jer ga je smatrao „skladnim, muzikalnim, ritmičnim“.
U povratku iz Carigrada, juna 1833. godine, poželeo je da se odmori nedaleko od Niša. Seo na kamen ispred građevine koja mu se našla na putu a pravila je dovoljno debeo hlad za njegov predah. Podignuvši glavu ugledao je kulu napravljenu od ljudskih lobanja.
Zatečen i zaprepašćen prizorom , pesnik je u knjizi „Put na Istok“ u odeljku “Spisi o Srbima” zapisao:
„Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da mi prdrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi za koje mi se učinilo da su od mramora ili belog kamena načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovečija lica oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i lepršase na vratu kao lišaj ili mahovina, jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik…“
Od strašnog prizora trgli su ga turski konjanici koji su došli da ga doprate u varoš, i ispričali mu priču o bici na Čegru koja se dogodila pre 24 godine
On se okrenuo, pogledao kulu i „okom i srcem pozdravio ostatke tih junačnih ljudi čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine“.
Srbi kao ni ostali balkanski narodi nisu se dali tako lako zaplašiti, pa su istrajali u svojoj borbi, jer kako je napisao Lamartin: „…srpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori…“
Saznavši priču koja se krila među zidinama Ćele-kule, poručio je: „Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi.“
Autor: Katarina Đokić
