Pesme pevane Karađorđu, Rodofinikinu i Milošu

Društvo

O muzici i narodnim pesmama (ne i junačkim) iz vremena srpskih ustanaka (1804-1815) skoro da se ništa ne zna pouzdano.

Naša skromna saznanja počinju tek od prve vladavine kneza Miloša, od početka dvadesetih godina.

Prvo su kneževe kćeri, potom kćeri njegovog brata Jevrema, počele „udarati u gitar i klavir“.

Prvi kompozitor obnovljene Srbije može se smatrati iguman manastira Ravanice, Nikanor, koji je sam pesme ispevao, melodiju udesio, a „pevali su ih u brzom, ratobornom tempu“, dok su pevači u horu refren ponavljali. „Nauku muzičkog iskustva“ utemeljivao je Josif Šlezinger, ne od dolaska u šabački dom Jevrema Obrenovića, već od osnivanja Knjažesko-srbske bande 1831. godine.

Vratimo se u vreme Karađorđevog ustanka. Skoro svi Turci u Srbiji, posebno Bošnjaci, govorili su srpski, a retko je ko znao govoriti turski. Poznata nam je jedna pesma koju su pevali Turci kada su iz Beograda izašli u teftiš (iznenadni pohod) prema Vrčinu, na početku ustanka, 1804. godine. O njoj ne znamo ništa, osim njena prva dva stiha:

„Čuvala ovce Todora,

širokim poljem kraj mora.“

Sa sigurnošću znamo da je u vreme Prvog ustanka nastala i čuvena pesma „Bolan mi leži Kara Mustafa“, po svemu sudeći, nju su pevali više Srbi pravoslavne vere nego Srbi muhamedanci.

Pišući biografiju kneza Miloša, naišao sam na dve pesme iz tog vremena, te ih predajem javnosti, uveren da je neophodno da postanu dostupne svima.

U Arhivu Srbije, u zbirci Varia, broj 446, nalaze se rukopisi Sretena L. Popovića, pisca poznate knjige Putovanje po Novoj Srbiji, Beograd 1950 (prvo izdanje 1880-1884), samo delimice unetih u ovu knjigu. Popović stihove ovih dveju pesama navodi dva puta, s malim razlikama i rasporedom strofa, a zapisao ih je 1874. godine.

Sreten Popović pominje teta Saru, rodom iz Boljevca, ženu „vesele naravi“, za koju je istakao da je bila vredna i, za nas veoma bitno, da je bila „pevačica“.

Sara ga je naučila da peva mnoge pesme, koje se više nisu pevale kada je pisao memoare (sredinom sedamdesetih godina 19. veka). Pevačica Sara je očigledno solidno poučila muzici i pevanju Sretena, jer se on isticao u pojanju dok je učio školu u Kragujevcu, što je primetio i knez Miloš.

Sara je prešla u ustaničku Srbiju, „pod srpsko vreme“, i bila je u službi kod ruskih diplomatskih predstavnika Rodofinikina i Nedobe, kao kuvarica i spremačica.

Takav posao nije mogla dobiti osoba koja nije bila visprena i obdarena. Sara je kazivala memoaristi: „Iz moje je kutlače srkao i Karađorđe i gospodar Mladen, i šef Rodofinik“.

Poznatim ličnostima njihove kuvarice i spremačice (pominje se još i baba Neja) pevale su i igrale, a odabrano društvo, Karađorđe, Mladen Milovanović i druge ustaničke starešine, koji su često bili gosti kod Rodofinikina, potom i Nedobe, znali su da im se pridruže u igri i veselju.

Pevačica Sara je boravila, kasnije, i u kući čuvenog pisara Laze, istaknutog knez Miloševog činovnika u Beogradu – Lazara Popovića, oca Sretenovog i pisca poznatog spisa „Život i priključenija Pavla Popovića“. U tim godinama, kao dečak, naučio je od nje mnoge pesme, a dve je zabeležio, nazvavši ih ljubavnim sevdalinkama. Pesme su bez naslova, a tekst i interpunkcija su dati u originalu.

Prva pesma:

Odkud ljubav serca moga,

Želim svu izkazati,

Al lepotu lica tvoga,

Nisam mogla videti.

Sav u struku dičan si,

Da te ljubim vredan si.

Poslednja dva stiha su se, beleži memoarista, „povtoravala“.

Druga ljubavna sevdalinka je duža:

Zar da ne smem ja ljubiti,

Zar je ljubav pogreška

S mojom dragom govoriti

Nit zgrešiti ja smem.

Dosta sam ja tugu moju,

Ptičicam voverila,

Tebi smela kazat nisam

Da sam te vozljubila.

O! kad nate ja pomislim

Sva jestestva prezirem

Serce moje vsuje imam

U tajnosti sva venem.

Ti si serce razdražio

Ti ljubavi početak,

Dosad si mi veran bio

Sad učini rastanak.

Popović piše da je imao dvanaest ili trinaest godina kada je obe pesme naučio, a to je moglo biti početkom tridesetih godina 19. veka, budući da je rođen 1820. godine.

U knjizi Putovanje po Novoj Srbiji piše da su od narodnih pesama lepše one pesme koje pripadaju umetničkoj poeziji i ističe da su prve pevale narodu „vrajle“ i „vrajlići“.

Navedene dve pesme smatrao je prostim, narodnim, koje nisu spevane po teoriji, već po pravilima baba Smiljane.

Seća se da su u Beogradu pevane i bosanske sevdalinke, navodeći stihove jedne od njih.

Prva pesma naučena od teta ili baba Sare, jeste pesma „Višnjičica rod rodila“, za koju kaže da „mora biti da je vrlo stara“.

Memoarista ističe da je knez Miloš voleo da mu se pevaju pesme, posebno „Kokanice ivan van“ i „Bolan mi leži Kara Mustafa“.

Obrenović je prekidao neke pozorišne predstave i tražio da mu se ponovo otpeva pesma koja bi mu se dopala. Tu želju najčešće mu je ispunjavao Sreten Popović.

Kada bi knez poželeo pevanje na bis, „Karisim“, Joakim Vujić, pozvao bi Sretena, a za to vreme Šlezinger bi, „znajući ukus knjažev“, potražio note i uz pratnju čuvene Knjažesko-srbske bande vladar bi uživao u „primadonstvu“ pojca, kako se sam memoarista izrazio.

Popović je ostavio divnu i duhovitu predstavu o slušanju opere u Bečkom tetaru srpskih pitomaca (1839).

Za kneževo interesovanje za pesme i muziku kaže: „U knjaza Miloša mora biti da se je ukus na pesme razvio zbog toga što su bile složene i udešene po našim poznatim harijama i melodijama“, dodavši tome još i da je naš narod „pojetičan“.

Pošto je detaljno opisao izgled srpskih kuća u Beogradu i ukazao na jela, Popović je naveo i, za nas zanimljivo, pošto je reč o muzici, igre koje su igrane, uz ćemane i daire: „Šapca-lapca“ (s dugim opisom i naglaskom da je došla s juga i ne igra se po selima), „Ko j’ moj drug“, „Kupi seko mleko“, „Otvor gradu vrata“, „Čija je vojska“, „Kamberova vojska“… A po dvoje bi igrali „Piljkove“, „Tanjir do tanjira čak do Varadina“, „Klackanje na dasci“… Devojke su se i u to vreme sporazumevale „poslovačkim jezikom“ (šatrovačkim).

Sreten Popović je srpski memoarista koji je ostavio najvrednije i najinteresantnije uspomene o Beogradu prve polovine 19. stoleća.

Vredi pomenuti, zato što je u posrednoj vezi s našim kazivanjem, da su se kćer dahije Aganlije i stara Aganlijica, LJubica, udata za poznatog Stefana Živokovića Telemaha, koje su bile pokrštene, vratile u Srbiju 1837. godine.

Negdašnje slavne Turkinje, u još uvek tursko-srpskom Beogradu, pojavile su se u nemačkoj garderobi, s šeširima na glavi, i izazvale brojne komentare, i hrišćana i muslimana.

Bile su gošće u Sretenovoj kući, pa mu možemo verovati da je Agnlijina kćer znala da „udara“ u klavir. Šešir i klavir, ustaničke i ostale pesme, Knjažeska banda i igre, budile su kulturni život u Srbiji.
Izvor: Danas

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *