Foto: blog.b92.net

Šta je bio Zakon o javnom informisanju?

Društvo

Zakon o javnom informisanju donet je 21. oktobra 1998. godine, a predlagač je bila Druga Vlada Mirka Marjanovića, u kojoj je ministar za informisanje bio Aleksandar Vučić.

Veliki neredi krenuli su početkom oktobra. Vlada je 8. oktobra 1998. godine donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a, koja zabranjuje objavljivanje “defetističkih” tekstova i preuzimanje programa i tekstova inostranih medija. Prestaje reemitovanje Radija Slobodna Evropa i servisa BBC-a, a naši domaći mediji nastavljaju rad u nemogućim uslovima. Od 10. i 11. oktobra zabranjeni su: Radio Indeks, Radio Senta, Radio Kikinda, Radio Siti i TV Pirot, a tri dana kasnije privremeno su zatvorene redakcije lista Danas i Dnevnog telegrafa, navodno zbog nepotrebnog širenja straha i panike. Nekoliko dana kasnije zapečaćen je i list Naša borba.

Ovaj zakon je donet bez očekivane javne rasprave, iako se radi o sistemskom zakonu koji reguliše važnu oblast društvenih odnosa. Nije bio usklađen sa drugim važećim zakonima, i sudski postupak u Zakonu nije u skladu sa zakonima koji regulišu postupke pred sudovima – Zakonom o parničnom postupku i Zakonom o prekršajima. Zakon o prekršajima je uređivao prekršajni postupak u celini i postoje ovlašćeni organi koji propisuju sankcije predviđene ovim zakonom, u određenim granicima i pod uslovima koji su unapred utvrđeni. Zbog toga nijedan drugi zakon ne može propisivati veće kazne za prekršaje. A Zakon o javnom informisanju propisuje novčane kazne, i to one nesrazmerne sa materijalnim mogućnostima fizičkih lica, što dovodi do toga da se materijalno onemogućava opstanak javnog glasila (medija). U ovim prekršajnim procesima gažene su i odredbe Pakta o građanskim slobodama i pravima. Od vlasnika medija, urednika i novinara zahtevalo se dokazivanje nevinosti pred sudom, u roku od 24 sata. Usled nemogućnosti izmirenja kazni, plenila im se imovina! Imamo primer tadašnje urednice RTV Pančevo – Ofelije Backović, od koje je tužilac pred sudom zahtevao nekoliko stotina hiljada dinara, na šta je ona mogla da odgovori samo celokupnom imovinom (stanom u kojem je živela sa decom). Presuda je bila u njenu korist, i zbog toga je ovaj slučaj ostao zapamćen kao jedan od retkih koji je presuđen u korist medija. Nakon ove presude neki od vlasnika i urednika našli su način da zaštite svoje imovine, tako što su prepisivali gotovo celokupnu imovinu na supružnike ili druge članove porodice, pa je tako – Branko Vučković, urednik Radija Kragujevac, prepisavši sve na ženu, ostao vlasnik samo jednog pokvarenog juga.

Prvi koji je bio osuđen po novom zakonu je Evropljanin, magazin koji je bio u vlasništvu novinara Slavka Ćuruvije. On zajedno sa Aleksandrom Tijanićem, 19. oktobra potpisuje tekst Šta je sledeće Miloševiću?.

Gospodine predsedniče, možda ne znate, u vašoj državi prošle nedelje izvršen je državni udar. Ekstremistička grupa vaših saradnika iz tri vladajuće partije, suprotno vašoj tvrdnji o otklonjenoj ratnoj opasnosti, zadržala je protivustavnu Uredbu, zavela faktičko vanredno stanje, suspendovala zakone i preuzela vlast u Srbiji…

Foto: cenzolovka.rs

Po osnovi Zakona o javnom informisanju, magazin Evropljanin 24. oktobra 1998. godine biva kažnjen sa 2,4 miliona dinara, što je i dan danas najveća kazna izrečena bilo kojem mediju u Srbiji. Nakon izricanja kazne, usledila je i zaplena imovine preduzeća i tiraža magazina Evropljanin i lista Dnevni telegraf, koji je takođe bio u vlasništvu Ćuruvije. Šest meseci kasnije, na Uskrs 1999. godine, ispred redakcije Dnevnog telegrafa, ubijen je novinar Slavko Ćuruvija, a tek 20 godina kasnije slučaj je delimično rešen, osudivši na po 20 i 30 godina zatvora, bivše šefove Državne bezbednosti i izvršioce ubistva.

Slavko Ćuruvija
Foto: bbc.com

Zanimljivo je da se zakon koristio selektivno. Nisu važile iste sankcije za iste “prekršaje”, njihov cilj je bio gušenje slobodnih medija.

Imamo i primer lista Danas, koji je preneo isto saopštenje vlade za Beograd kao i dva druga medija i kažnjen je većom kaznom od ova dva medija zajedno. Predsednik Društva sudija i razrešeni sudija Vrhovnog suda Srbije – Zoran Ivošević, izjavio je tom prilikom: Ozbiljnom sudu se ne može desiti da u istim stvarima donosi različite presude. U ovom slučaju “Danas” je drastično kažnjen zato što je ad literam preneo neki tekst, a u drugom slučaju, kada je oštećeni bio neko drugi i kada je “Politika” opet ad literam prenela taj tekst, kazna nije usledila. Mislim da je dobra prilika da se na to sve ukaže baš sad: “Politika” je oslobođena, a “Danas” osuđen u istoj stvari. Prekršaj je potpuno isti, a imamo dve potpuno različite odluke. To upozorava i javnost i građane na nešto što je potpuno neustavno; sudija za prekršaje tu ništa nema da kaže, a upravo on ovde diktira uslove, donosi odluke, izriče stravične kazne i uništava javne medije.

Šta se dešavalo za vreme bombardovanja?

Novinari Srbije sa strepnjom dočekali su i početak bombardovanja – 24. mart 1999. godine. Zakon je i dalje bio na snazi i očekivalo se da će naši zvaničnici voditi po Srbiji strane novinare i dopisnike, kako bi izveštavali samo ono što vlast želi. Međutim, 25. marta dolaze informacije do Đorđa Vlajića, dopisnika BBC-a, da Ministarstvo informisanja priprema proterivanje stranih novinara i zabranu rada svim dopisnicima. Pojedini dopisinici stranih medija tada su svojevoljno odlučili da prekinu saradnju sa matičnim kućama, kao što je bio Radio Slobodna Evropa. Filip Švarm, urednik Vremena, odlučio je da nastavi sa maksimalno objektivnim tekstovima, uz napomenu da posle 24. marta ovaj list neće imati isti format i da se ispod tekstova neće nalaziti imena autora. Radio Kragujevac odlučio je da žene sa decom, bolesni i oni sa nekim većim problemom odu na plaćeno odsustvo, dok je Radio Pančevo, na čelu sa Ofelijom Backović, neustrašivo i veoma spremno dočekao bombardovanje, sa stavom da mora da obavlja svoju primarnu funkciju – obaveštavanje građana.

ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU
(21. oktobar 1998. – 15. februar 2001.)
– različiti mediji kažnjeni 67 puta.
– iznos svih kazni – oko 2,5 miliona maraka.

Zakon o javnom informisanju zvanično je ukinut 15. februara 2001. godine. Ovaj zakon je bio u sukobu sa temeljnim principima prava i demokratije uopšte, i jedan surovi obračun sa medijima. Njime su pokušali da zastraše novinare i da pokušaju da iskontrolišu sve ono što se zvalo – nezavisni medjski sektor. Međutim, kod novinara nisu uspeli da izazovu strah, već bunt i revolt, i nikad veću želju za pravdom i uspehom!

Autor: Iva Oluić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *