Naročito u pogledu rata i mira, Netanjahu je neprestano pokazivao značajnu uzdržanost. Pod njegovom vlašću, Izrael je umešan u dva velika vojna sukoba, oba protiv Hamasa u pojasu Gaze. U decembru 2012. godine, tokom operacije Odbrambeni stub, Netanjahu se odupro pozivima iz svoje vlade da započne kopnenu invaziju. U leto 2014., Netaniahu je zaista napao Gazu, ali je zaustavio svrgavanje Hamasa i ponovno zauzimanje enklave, kako su se nadali neki desničarski Izraelci.
Iako je Netanjahu pokazao sličnu uzdržanost 2012. godine kada je odlučio protiv vojnog udara na iranske nuklearne objekte, od tada (i sporadično) učestvuje u ciljanim vojnim napadima na terorističke baze podržane od Irana u Siriji, čiji je cilj sprečavanje Hezbolaha da napadne Izrael. Iako je njegova retorika često ratoborna i čak kontroverzna, kao kada se obratio američkom Kongresu 2015. godine kako bi ih pokušao odvratiti od interakcije s Iranom, Netanjahu je svoju karijeru gradio izbegavajući ishitrene odluke o životnim i smrtnim pitanjima.
Netanjahuov mandat nije zabeležio mnogo prodora u mirovnim pregovorima sa Palestincima, ali je otvorio nova vrata širom Bliskog Istoka i šire. Izuzetno je promena stava zalivskih država prema Izraelu, na čelu sa Saudijskom Arabijom. Iskreni Netanjahuovim vođstvom u sučeljavanju sa Iranom, sunitski lideri su počeli tiho da se koordiniraju sa Izraelom po pitanjima bezbednosti, jer je iranska pretnja počela da nosi više odjeka nego izraelski tretman Palestinaca. Iako su zvanični diplomatski odnosi još uvek na izmaku, saudijski zvaničnici sada govore o prihvatanju Izraela, kao što to čine Bahrein i Ujedinjene Kraljevine – nezamislive pre jedne generacije. Pola veka nakon dva razarajuća rata, Izrael i Egipat takođe su videli da su njihovi odnosi pogodili visoki vodostaj. Iako uskoro neće biti nagoveštaja mira između Izraela i Sirije, pod Netanjahuom je Izrael prihvatio i lečio sirijske izbeglice iz njihovog građanskog rata. Dalje je ojačao veze sa Indijom, Japanom i Afrikom. I on je jedan od retkih svetskih lidera koji je uspeo da utiče na predsednika SAD Donalda Trampa.
Upravljao je Izraelom kroz globalnu ekonomsku krizu. Bivši ministar finansija, Netanjahu je na dužnost stupio 2009. godine, dok je globalna finansijska kriza nastavila da širi valove širom sveta. Dok su Evropa i SAD patile kroz recesiju i mračan oporavak, izraelska ekonomija je jedva posustala.
Uprkos nepovoljnim uslovima iz mnogih pravaca, izraelska ekonomija nastavlja da napreduje. Zemlja je stekla reputaciju Star-Up Nation, sa više kompanija koje su navedene na NASDAK-u nego bilo koje zemlje izvan SAD-a i Kine. Ona troši više novca od bilo koje druge države OECD-a u procentu od BDP-a, a jedan je od teških u ukupnom rizičnom kapitalu. Netanjahu zaslužuje veliku zaslugu za izraelski ekonomski prosperitet.
Netanjahuov navodni pragmatizam ne potiče od smele posvećenosti napretku bez ideološke vezanosti. Suprotno tome, on je pretjerano nepovoljan i ideološki nedosljedan, te stoga nije u stanju da postigne bilo šta posljedično. Tokom izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora, Netanjahu je rano u svom mandatu prepoznao potrebu za rešenjem dve države, izjavivši 2009. godine: „Ne želimo da vladamo Palestincima. Ne želimo da vodimo njihove živote. Ne želimo da im namećemo svoju zastavu i svoju kulturu. “
Tokom više od deset godina od tada, nije učinio ništa da ostvari ovu viziju, niti da artikuliše alternativni pristup sukobu. Jedan od najneugodnijih primera ove nekoherentnosti dogodio se 2013. godine, kada je Netanjahu pustio na desetine palestinskih zatvorenika da pokrenu mirovne pregovore, a zatim skrenuo sa koloseka pregovore (i uspeo da izbori Izrael za njihov neuspeh) talasom najava jevrejskih naselja. Njegov pristup Iranu bio je slično nepovezan. Posle godina pretnji, Netanjahu nije uspeo da deluje protiv iranskog nuklearnog programa. Ali njegov pristup uspeo je da Izrael pretvori u stranačko pitanje u SAD-u, kao i u pitanje podele među demokratskim predsedničkim kandidatima.
Netanjahu je svoju karijeru gradio obećavajući da neće pregovarati s teroristima; za knjigu Reagana koja je pisala pre njegovog prvog mandata, u kojoj se zalagao protiv smirenja, bilo je omiljeno. Međutim, otkako je 2009. godine preuzeo funkciju u drugom mandatu, Netanjahu je dao više ustupaka Hamasu nego umerenoj Palestinskoj upravi, osnažujući terorističku grupu, ignorišući njegove sopstvene savete. Konkretan slučaj bio je puštanje ratnog zarobljenika Gilada Šalita u zamenu za 1.000 palestinskih zatvorenika – tačna vrsta dogovora na koji je upozoravao.
Ovo je samo jedan primer Netanjahuovog cinizma. Nakon što je šest godina obećavao da radi na na stvaranju palestinske države, preokrenuo je kurs dan pre izbora 2015. – da bi se dan kasnije ponovo vratio nazad. Nedavno je premijer najavio da će dozvoliti da 16.000 afričkih migranata ostane u zemlji, a zatim je istog dana preokrenuo kurs. Iako je možda politički pametan i dobro govorljiv, Netanjahu nedostaje kičma i odlučnost da ga se smatra istinskim vođom. To se posebno može videti nakon preliminarnog predizbornog sporazuma koji je sklopio u proleće 2019. godine sa ekstremističkom desničarskom nacionalističkom strankom kako bi podstakao podršku svojoj bazi.
Autor: Kristina Andrić
