Na današnji dan rođen Branislav Nušić

Kultura

Alkibijad Nuša, poznatiji kao Branislav Nušić, rođen je na današnji dan, 20. oktobra 1864. Godine u Beogradu. Bio je srpski komediograf i pisac romana, drama, priča i eseja. Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a radio je i kao novinar i diplomata.

Rođen je nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša od oca Đorđa Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Vratio se u Beograd gde je i maturirao. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić.

Kao maturant postao je član Đačke družine „Nada“. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom“ almanahu. Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu“ – listu za srpsku mladež.

Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju “Narodni poslanik” koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku.

Studije prava započinje u Gracu, a zatim nastavlja u Beogradu gde je diplomirao na Velikoj Školi 1886.godine

Sa dvanaest godina Nušić je pobegao od kuće kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije, 1885. godine ide na odsluženje vojnog roka i učestvuje u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić, sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886. godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata.

Jedna od njegovih najpoznatijih komedija “Sumnjivo lice” nastaje 1887. godine. U ovom delu ismeva policiju u kojoj vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni.

1877. godine nastaje pesma “Dva Raba”. Inspiracija za ovu pesmu bile su dve sahrane – majke pukovnika Dragutina Franasovića i majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd, ali bez kralja i vlade. U prvom delu pesme opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je pisao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera…. te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na kaznu zatvora. Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju „Protekcija“. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine. Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi Ilija Vlah bio neumoljiv. Nušić je pokušao da dobije bolje uslove, otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše. „Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama“, savetovao ga je Ilija Vlah.

1889. godine je, zahvaljujući molbi svog oca, dobio pomilovanje. Bilo mu je teško da nađe mesto u državnoj službi zbog čega se odrekao antirežimskih ideja. Ministar inostranih poslova ga je postavio za pisara i prevodioca konzulata u Bitolju, dok je u  Skoplju, Solunu, Serezi i Prištini bio vicekonzul i konzul. Tu je služio narednih deset godina. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.

Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište. Ovu funkciju ubrzo napušta i seli se u Beograd gde se bavio novinarstvom, Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.

1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu.

Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio, imali su troje dece Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Strahinja Ban, Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. O sinu je Nušić kasnije retko pričao. Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno. O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.

Autor: Katarina Đokić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *