Koliko puta ste se našli u situaciji da ste nedužno optuženi? Koliko puta ste bili na ivici da prestanete da verujute u pravdu i zapitate se da li ona uopšte postoji i kada će doći njen red u čekaonici istine?
Istorija, ali i štampa, kao njen glavni oglašivač je prožeta različitim aferama. Od socijalnih, pa sve do estradnih, ali i onih najzanimljivijih, a to su političke afere.
Jedan čovek. Jedan jevrejski oficir po imenu Alfred Drajfus je nosilac jedne takve afere.
Zamislite da je jedan jevrejski oficir, nepravedno optužen i osuđen na doživotnu robiju i to zbog špijunaže u korist Nemačke, i to od strane francuske vlasti.
Na prvi pogled veoma čudno i apsurdno, ali imajte u vidu da se ovo desilo u periodu između 1894. i 1905. godine, i takođe, da se iza svakog istorijskog zbivanja, u ovom slučaju političkog skandala, koji je uspeo da podeli društvo u Francuskoj, uvek krije neki uzrok i povod.
U toku duboke podeljenosti u francuskom društvu tokom 19. veka, Jevreji su uvek bili percipirani kao pobornici liberalnih, republikanskih i kosmopolitskih ideja. Međutim, za razliku od Nemačke ili Austrije, gde je većina jevrejskog stanovništva otvoreno podržavala i finansirala liberalne i levičarske partije, u Francuskoj to nije bio slučaj.
Pored toga što je jevrejska buržoazija u velikom broju podržavala republikanskog premijera Leona Gambetu, bogati jevrejski bankari kao što su Rotšildi, su često bili viđeni i u desničarskim krugovima.
Nakon propasti Drugog carstva 1870. godine, velika ekonomska moć i uticaj Rotšilda i drugih bankarskih porodica izazvale su niz antisemitskih predrasuda među katoličkim stanovništvom. Verovalo se da Jevreji kupuju svoja mesta u državnim institucijama i Armiji, a da je jevrejska sklonost kapitalizmu kriva za propast francuskog seljaka i zagađenje prirode.
Kapitalizam je predstavljen kao suprotnost katoličkoj tradiciji, pa su čak i francuski protestanti, Holanđani ili Englezi, bili okarakterisani kao “Jevreji”.
Rotšildi su, takođe, percipirani kao dvostruki neprijatelji zbog toga što su ujedno i Nemci i Jevreji.
I polako iz ovoga haosa istorijskih činjenica postavlja se pitanje da li je Drajfus nepravedno optužen samo zbog jevrejske nacionalnosti ili je po sredi nešto drugo?
Sam vrhunac antisemitizma predstavlja Drajfusova afera iz 1894. godine, u toku koje je mladi vojnik, glavni junak ovog teksta, Alfred Drajfus lažno optužen da je nemačkom obaveštajcu odavao vojne tajne vezane za broj trupa spremnih za invaziju Madagaskara.
Da, činjenica je da je bio optužen samo zbog toga što je bio Jevrejin. On je, bez ikakvih dokaza osuđen na večitu robiju na pustom ostrvu koje vrvi od stražara, poznato po imenu Đavolje Ostrvo.
U godinama koje su usledile tokom njegovog suđenja i izgnanstva, sve do njegovog pomilovanja 1906. godine, celokupno društvo bilo je podeljeno na Drajfusante i anti-Drajfusante. Drajfusovcima su prišli radnici i predstavnici inteligencije, a antidrajfusovcima monarhisti, nacionalisti i klerikalci. Sam predsednik Feliks For (1895—1899) podupirao je antidrajfusovce.
Propaganda je tada bila veoma jaka, a Drajfusova afera je izazvala otvorenu mržnju prema Jevrejima među svim klasama francuskog društva. Tokom Drajfusovog suđenja odigravao se niz nasilnih protesta sa antisemitskim parolama kao što su “smrt Jevrejima” koji je preplavio čitavu državu.
Jedna od svetli tački za Drajfusa je bio upravo frnacuski pisac Emil Zola. Tačnije njegovo pero koje je napisalo članak veoma jasne poruke ,,Optužujem’’.
Optužujući sve i svakoga, Zola se suprotstavlja velikom krugu ljudi, od onih koji vode državu, do najsitnijih pojedinaca , odnosno samih građana koji bi trebalo da zahtevaju istinu.
„Optužujem političare da su đavolski tvorac tog podbačaja pravde – nesvesno – želeo bih da verujem…
Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti, u jednoj od najvećih nepravdi veka…
Optužujem saradnike da su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali…
Optužujem policiju za sprovođenje loših istraga, pod kojim podrazumevam one monstruozno pristrasne…
Optužujem skrivene „urednike“ za korišćenje medija da bi sproveli odvratnu kampanju koja bi zaslepila javnost…
Konačno, optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitosti po naređenju…“
A njegove poslednje njegove reči u ovom članku možda i najviše govore o njegovoj veličini i posmrtnoj istini:
„Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovde i osuditi. Ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spase njena čast.“
I naravno osuđen je. Osuđen je godinu dana zatvora zbog klevete, samo zbog toga što je svima, javno održao lekciju iz ljubavi prema domovini.
Dok je slepa masa je uzvikivala „Smrt Zoli!“
Zola će biti upamćen i do danas je ostao simbol otpora, slobode i jedan od najmoralnijih angažmana nekog individualca, intelektualca kako u Francuskoj, tako u celom svetu.
Dok će sam Drajfus, kome je suđenje bilo ponovljeno, a kazna prvobitno bila smanjena, da bi nešto kasnije bio pomilovan i čak unapređen. Bio je sinonim za nepravedno optuživanje i osuđivanje, lekcija kako jedan pojedinac može postati kolateralna šteta u ostavrivanju viših ciljeva, ali i veoma snažnog oružja, pod imenom propaganda.
I za kraj, kad smo već kod reči propaganda jako je teško je dokazati da li su konzervativne struje kreirale događaje i postavljale Jevreje kao žrtveno jagnje, odnosno kolateralnu štetu, ili su samo koristile date okolnosti i spinovale činjenice u sopstvenu korist, naglašavajući jevrejsku umešanost.
Istorijska reka je svakako puna ,,đubreta’’, pod nazivom propaganda.
Autor: Teodora Boškovski
