Intervju sa Natašom Tasić Knežević

Prva romska operska pevačica u Srbiji, Nataša Tasić Knežević, imala je trnovit i dinamičan put do uspeha. Rođena je u Beogradu, gde je živela sa svojom porodicom, a borba sa predrasudama koje postoje po pitanju Roma u našoj zemlji za njih je bila svakodnevica.

Iako je upisala i završila Saobraćajni fakultet, njena ljubav prema muzici bila je velika, kao i neosporan pevački talenat koji su je u umetničkom svetu odveli tačno tamo gde i zaslužuje, pa se danas za nju može reći da je istaknuta solo pevačica širom sveta, o čemu svedoče i brojne nagrade i priznanja koje je tokom svoje muzičke karijere dobila.

O tome kako je do uspeha došla i sa čime se sve na tom putu susretala razgovaramo upravo sa njom, gospođom Natašom Tasić Knežević.

1. Završili ste Saobraćajni fakultet, međutim, muzika je prevagnula, pa ste nakon toga upisali Akademiju lepih umetnosti, smer solo pevanje. Da li možete bolje da nam objasnite kako se sve to izdešavalo?

Pevanje i tehnika su  nekako uvek išli zajedno jedno sa drugim, ruku pod ruku, i dosta dugo je trajala ta podeljenost kod mene, dok se nisam odlučila da se konačno opredelim za muziku.

Kasnije kada sam postala profesor pevanja u muzičkoj školi u Ubu. Đaci su od mene, pored časova pevanja, dobijali i časove matematike i fizike. Bila su to zaista dobra deca koja su postali dobri ljudi.

Iskrena da budem ni dan danas ne mogu tačno da objasnim kako se to desilo. Mislim da je neka viša sila definitivno umešala prste i moj put prekrojila drugačije od onoga kako sam ja sve to unapred zamislila.

2. Akademiju lepih umetnosti upisali ste kao stipendista princeze Jelisavete Karađorđević. Kako je do toga došlo i koliko Vam je to značilo?

Pre svega moram da kažem da je Princeza Jelisaveta oplemenila moj život, a kasnije i život moje porodice. Ona je jedna izuzetna, hrabra i časna žena, koja se tokom života suočavala sa raznim situacijama, koje su je ojačale, ali su joj i pomogle da svojim savetima bude svetionik. Njene reči, saveti, zagrljaji su zaista neprocenjivi.

U trenutku kada sam je videla, ja zaista nisam znala ko je ona. Ja sam u publici uočila jednu divnu ženu, koja je zračila. I zaista to i mislim. Tek kasnije smo se upoznale i ona je odlučila da mi pomogne. Pokojni Jovan Ćirilov je bio zaslužan za naše prijateljstvo. On je taj koji je video i osetio da moj život može krenuti nekim drugim tokom, a prijateljstvo sa Princezom je više od toga. Ona je u mnogo čemu, moja druga majka. Ja je na takav način volim i poštujem.

3. Pevali ste u mnogim gradovima širom sveta. Koji je to, po Vašem mišljenju, grad koji ima najviše sluha za operu, i gde se takva umestnost najviše ceni, a kakva je srpska publika po tom pitanju?

Svaki grad u Evropi ima svoju publiku koja se izuzetno neguje. Države celoga sveta ulažu u kulturu i u obrazovanje i na taj način doprinose da se sačuva identitet jednog naroda, ali i da se prevaziđu kulturne, društvene i socijalne razlike upoznavanjem drugih naroda i narodnosti.

U Srbiji je kulturni život nekako zamro. Postoje umetnici koji koriste prijateljstva ljudi sa vlasti ne bi li došli do sopstvene vidljivosti i materijalne koristi, a to se dosta kosi sa moralom i sa etikom.

Toga je bilo uvek i mislim, ako se kulturna scena ne udruži, samo će da tone sve dublje i dublje.

Naša publika je izuzetna, ali se ne gaji. Da bi jedan cvet cvetao ili drvo raslo, potrebno je da se zaliva, i da se gaji. Tako je i sa publikom, uvođenjem novih tendencija i inovativnih sadržaja, možemo da podmladimo i da vratimo publiku u sale.

4. U medijima se dosta govorilo o nepravdama koje ste doživljavali za vreme svoje karijere kao pripadnica romske nacionalnosti. Kako je sve to na Vas uticalo?

Jako je teško o tome govoriti, jer nisam samo ja prolazila kroz to, već i moja porodica sa mnom.

Najteže mi je kada moja ćerka gleda i čuje sve kroz šta sam prošla ili prolazim, iako ja zaista ne pričam pred njom, međutim ona više nije mala, tako da i ona shvata da je život ovde jako težak i to na mnogo nivoa.

5. Da li i danas nailazite na slične probleme nakon što ste postali zvučno ime u svetu opere i solo pevanja?

Isti su problemi. Ništa se nije promenilo sada u odnosu na 2003. kada sam počela da pevam.

6. Vaš suprug Saša Knežević je pijanista, a zajedno ste imali nastupe širom Evrope. Kako je protekla ta saradnja?

Kada postoji ljubav, onda sve dobije smisao.

7. U vreme pandemije virusa korona na neko vreme sve je stalo, a ponajviše se to osetilo kod ljudi koji se bave muzikom, i čiji nastupi su otkazani ili proređeni. Kakva je situacija bila u Vašem slučaju, i kako ste iskoristili karantinski period?

Zaista je sve stalo, ali i nije. Nas je čekala online nastava sa ćerkicom, ali sam i ja uzimala časove preko zoom aplikacije od moje prof. Katarine Jovanović, jer sam želela da uđem spremna u period kada će se početi sa radom.

Jednostavno, nisam smela sebi da dozvolim da na bilo koji način ne ispunim očekivanja vezana za period kada se vraćamo na scenu.

Ta činjenica da sam ispred sebe postavila zaista visoke standarde koji su isključivo u službi umetnosti, doprineli su da u svakom trenutku budem svesna pre svega svojih mana, koje treba da se eliminišu, ali i prednosti koje treba da se pokažu u najboljem svetlu.

8. U svojoj karijeri solo pevanja, dobili ste brojne nagrade. Koja Vam je najdraža?

Moja najveća nagrada je srećna publika. Ja zaista volim da pevam, volim umetnost i volim ljude. Tu ljubav im i prenosim, a i meni se vraća.

Svaki put kada izađem na scenu dobijem novu nagradu, osmeh, stisak ruke, zagrljaj. Ne postoji veća nagrada od ljudske topline.

9. Danas, kada za sebe možete da kažete da ste uspeli u onome što ste voleli, šta biste rekli da je bilo ključno za postizanje tog uspeha?

Ključ uspeha je vera, rad, posvećenost i pre svega ljubav.

Nataša Tasić Knežević primer je osobe koja je uspela da se izbori sa svakodnevnim poniženjima i predrasudama koji su je zbog njene nacionalnosti tokom života pratili, i pokaže da ljubav zaista pobeđuje. U ovom slučaju, ljubav prema muzici, međutim i mukotrpan trud i rad koji je uložila, ali i nastavlja da ulaže.

Autor: Silvija Jovanović