Pavle Grbović, novi, veoma ambiciozni i mladi predsednik Pokreta slobodnih građana, kako ga nazivaju ,,srpski Dritan’’, dao je intervju za naš portal. A evo i šta kaže o bivšem predsedniku PSG, Sergeju Trifinoviću, o novom ujedinjenju, šta očekuje od opozicije, ali i kako ocenjuje stanje u Srbiji.
Kako po tebi treba osvestiti i razbuditi Srbiju?
To je dosta kompleksna tema zato što osvešćivanje ljudi kreće od istine. A istina je ovde vrlo sumorna. I kada ljudima kažeš istinu, oni u prvi mah misle da ti preteruješ, a istovremeno su i uplašeni. Ja znam da kada kažem da imamo posla sa kriminalnim režimom, da će to sa jedne strane kod ljudi probuditi svest, da je to zaista tako.
Naša javnost je pomalo anestezirana humorom. Mi ismevamo Marka Đurića, mi ismevamo Vulina, Martinovića i brojne njihove funkcionere, dok se sa druge strane u ovoj zemlji ozbiljno krade. Mafija potpuno neometano obavlja svoje poslove. Država je sa kriminalom u apsolutnoj sprezi. I onda se desi slučaj u Novom Sadu i različiti drugi slučajevi, gde ti vidiš da sa njima zaista može šta god žele.
Kada tako kažeš, ljudi se u jednom trenutku i trznu, ali se i uplaše. I tu se onda postavlja pitanje ko će biti prvi koji će da krene u takvu vrstu praktične akcije, koja će zaista prvo da im pruži otpor na različite moguće načine.
To će biti negde naša uloga. Kada kažem naša, ne mislim samo na sebe i na Pokret slobodnih građana, već i generalno na opoziciju. Ako želiš da sutra preuzmeš vlast, ako želiš da stekneš poverenje ljudi, moraćeš u nekom trenutku da snosiš malo veće žrtve.
Naravno, ne odnosi se to samo u smislu da ćemo mi da se izlažemo fizičkom nasilju.
Pogledajte situaciju u Crnoj Gori. Deo opozicije, koji meni nije naročito drag, iz demokratskog fronta je bio pod ozbiljnim pritiscima godinama unazad. I kada su se borili protiv zakona o Slobodi veroispovesti, oni su ljudi bili uhapšeni.
Zoran Zaev u Makedoniji, koji je politički negde naš najbliži mogući partner, čovek je na vlast došao krvave glave.
Jer ta mafijaška hobotnica ne postoji samo u Srbiji. Ona svoje pipke ima svuda po regionu i vidi se da neće baš mirno predati vlast. Neće se ovde desiti da se mi pojavimo na nekim izborima, a oni kažu: ,,Pa dobro oni su mlađi, pametniji, pošteniji, evo sada se mi sklanjamo’’. Mi moramo da pokažemo spremnost da znamo sa čime se suočavamo i da malo snosimo i neke rizike.
Da li misliš da je određena retorika bivšeg predsednika PSG, Sergeja Trifunovića, uticala na rezultate parlamentarnih izbora (1,7%), ili je uzrok nešto drugo, loša kampanja na primer?
Kampanja nije bila dobra, zato što nije mogla da bude dobra.
Uzimajući u obzir objektivne okolnosti, koliko smo imali vremena da se pripremimo za te izbore, koliko smo imali ljudskih i pre svega finansijskih resursa.
Što se tiče Sergejevog rečnika, nije to jednostavno objasniti. Njegov rečnik je i donosio i odnosio. Pitanje je svake konkretne situacije i svakog trenutka pojedinačno. Ja ne mislim da je psovka sama po sebi negativna. Ja mislim da psovka može da bude veoma moćno političko oružje ukoliko je dobro koristiš.
Jer zaista postoje neke situacije koje ne mogu bolje da se objasne, nego na taj način.
I čini mi se da je Sergej uspeo da stvori taj neki neposredniji odnos sa biračima i kroz njegov jednostavniji govor.
Međutim bile su neke druge situacije u kojima je učestvovao i Sergej, i ne samo on; na primer incident u Knez Mihajlovoj, pesma u Nišu… Sve su to situacije koje same po sebi ne odnose previše glasova, ali kada se desi više puta u nedelju dana, onda sve to skupa kod ljudi stvara jedan utisak neozbiljnosti i stvara percepciju da mi nismo kadri da se nosimo sa pritiskom i nekim ozbiljnijim očekivanjima u narednom periodu.
Sve to naravno u uslovima kada korona ponovo počinje da ,,steže’’, u uslovima bojkota, i sve to zajedno dovodi do toga da ti više nisi kompetativan da se na tom političkom tržištu boriš.
Najavljeno je ujedinjenje PSG sa Novom strankom. Da li misliš da će to uroditi plodom u ostvarenju vaših ciljeva, pre svega suprotstavljanju snažnom političkom protivniku?
Sam taj čin ujedinjenja, ukoliko ga sprovedemo do kraja, neće sam dovesti do pada Vučića, ali će nas dovesti za makar jedan ili pola koraka bliže tome.
Zašto se ujedinjujemo sa Novom strankom?
To je zato što želimo to da uradimo. Vrlo jednostavno. PSG čine ljudi koji se uglavnom ranije nisu bavili politikom, koji nemaju politički teret iz prošlosti i nisu se ogrešili o javni interes.
Nova stranka postoji malo duže. Tamo dolazi do promene rukovodstva, na čijem čelu te stranke dolazi Aris Movsesijan.
Zašto u uslovima ovako fragmentisane opozicije da ljudi koji veoma slično misle, imaju veoma sličnu viziju Srbije kao građanske sekularne proevropske države? zašto bi ti ljudi radili u dve različite organizacije, samo da bi dva čoveka umesto jednog mogli da se zovu predsednicima nečega?
Zašto ne bismo jednostavno neke troškove skratili, resurse uvećali, imali više ljudi koji mogu da rade u istom pravcu?
To može da bude dobar signal i za druge.
Nešto slično tome jeste Savez za Srbiju.
Pozitivna stvar jeste mogućnost povratka Zelenovića i njegove stranke Zajedno za Srbiju u Demokratsku stranku. To su pozitivni trendovi.
U ovoj borbi svaki čovek je važan.
Da li biste vi i dalje podržavali znatnu decentralizaciju i slobodne tržište i da se nalazite na vlasti?
Što se tiče decentralizacije, apsolutno da. Decentralizacija je jako lepa reč, koja je ovde korišćena 20 godina unazad i nije značila ništa.
Ona u suštini znači poverenje u ljude. A to znači, da ja verujem da onaj čovek u Zaječaru, zaista bolje zna i razume šta tamo treba da se radi, nego što to znam ja.
Međutim, ta decentalizacija kod nas nije nikada do kraja sporvedena iz jednog razloga, što postoji jedan izborni sistem centralizacije.
Da bi se Srbija decentralizovala mora i politički da se decentralizuje.
Verujem da je neophodno da se vrati snaga ne izvršne, nego zakonodavne vlasti.
Ja sam rođen u Beogradu i uglavnom kada se priča o centralizaciji, govori se kao o nečemu što se radi zbog interesa Beograda. Ja ne mislim da je to interes Beograda.
Ali ta centralizacija dovodi do sledećih ishoda: pola Srbije je ispražnjeno, Beograd je prepun. Beograd ne može infrastrukturno, u poslovnom smislu, da iznese toliki broj ljudi. I tako se stvara dvostruki problem. Kada neko napusti neko mesto, selo, ono ostaje prazno, dolazi u Beograd i ovde postaje socijalni slučaj.
Slobodno tržište apsolutno da, s tim što moramo da vodimo računa o kontekstu vremena i kontekstu prostora da bi tržište postojalo.
Jer da bi tržište postojalo, ono mora da bude regulisano. Mora da postoji set pravila, mora da postoje institucije koje ta pravila sprovode i koje reaguju kada se ta pravila krše. Ukoliko toga nema, onda slobodno tržište predstavlja jednu potpunu divljinu, gde vlada zakon jačega i gde te socijalne razlike postaju još izraženije.
I onda to postaje grabež.
Dok se ne uspstave neki mehanizmi koji će biti spremni da reaguju kada dođe do nekih negativnih efekata slobodnog tržišta, pre svega u sferi socijalnih pitanja, do tada ćemo živeti ovako.
Ovo nije kapitalizam. Ovo je negativna refleksija kapitalizma.
U Utisku nedelje si pomenuo pitanje konkretizacije problema, da treba jasno pokazati ko je uzrok tog problema. Da li je to najbolje rešenje?
Ja sam rekao da ne treba da imamo previše razumevanja za ono opravdanje: ,,Imam decu, morao sam.’’ Jer drugi nisu morali? I drugi takođe imaju decu.
I sada, da li su nečija deca manje ili više vredna? Imamo takvu vrstu vrednovanja.
Kada god mi ostanemo tako mekog srca i puni razumevanja na kraju mi ispadnemo budale. Mi ostajemo u blatu, a oni nastavljaju dalje. Mislim da mora negde da se stvori vrsta etičkog pritiska na te ljude. Mi kroz to razumevanje, normalizujemo nenormalne stvari.
I mislim da mora da se pokazuje i da ne možemo nikada da dozvolimo da nešto prođe kroz ,,pa moralo je tako’’. Neko ne mora!
Možda je neophodno i konkretizovati i upirati prste u ljude koji dobro rade stvari, jer mora da se pokaže razlika između dobrog i lošeg.
To je generalno naš problem principa negativne selekcije.
Šta očekuješ od opozicije?
Za početak da se malo uozbiljimo, da budemo svesni sa čime se suočavamo i da se spustimo na zemlju, jer nismo mi lično kao pojedinci zaista najvažniji.
I najmanje je važno u ovom trenutku koje u pravu, ko nije. Meni ništa ne znači da budem u pravu, a da to nema nikakav rezultat.
Mi moramo da počnemo da igramo na rezultat. Ako hoćemo da igramo na rezultat, onda sujeta mora da se ostavi ispred vrata, pa je pokupiš kada budeš izlazio.
I za kraj, šta bi poručio mladima?
Iskreno bih im dao dva saveta. Jedno je da ukoliko neko želi da ode, ja ne mogu da ga ubeđujem u suprotno. Ljudi imaju jedan život i apsolutno razumem što neko taj jedan život ne želi da žrtvuje u ovakvom okruženju i sistemu.
Ali, ukoliko se nije opredelio za taj odlazak, onda nemoj da živiš pasivno.
Samo nemojte da ostajete ovde, da patite i da ne radite ništa.
Autor: Teodora Boškovski
