„Svet je onakav, kakav nije. A nije onakav kakav jeste“
Alek Vukadinović, živa legenda srpske poezije simbola, metafizike, pravoslavnih korena, čovek koji je svojim perom opisao posebnu čar unutrašnjeg bića ljudskog od kolevke i korena, pa sve do večnosti i tradicionalizma višerečja u poeziji. Počasni građanin Kraljeva.
Skoro je izašla njegova nova knjiga ,, Pod prozorom mojim okean zeleni’’.
Da li ste znali na početku svoj pravac, da ćete biti simbolista? I odakle ste crpeli inspiraciju?
To je realtivno kojoj pesnik vrsti pripada. Više se to ne kvalifikuje tako. Simbolizam, realizam, nadrealizam.. Ja sam pripadiao neosimbolističkoj književnosti. To je vrsta postmodernog simbolizma. Vrlo je inoviran, oštrije zamišljen, teške zahteve postavlja i pred čitaoce i pred samog autora.
Inspiraciju sam crpeo iz Boga. Samo iz Boga. Inspiraciju iz same prirode.
U jednom trenutku sam pesnik mi je ukazao na baštu ispod njegovog prozora. To je za njega kako kaže neverovatna lepota. Tu sam u najnovijoj knjizi prikazao tu baštu, ptice koje su za njega najdražesnija bića.
,,Ptice su ukras neba i zemlje. One su najveći ontološki dokaz postojanja Boga, jer one ništa drugo nemaju sem dobrote, kao Bog. On je samo dobar. One samo pevaju, unose lepotu u život.
Lepota, dobrota i ljubav, to je Bog. Tako su ptice oličenje te lepote, dobrote i ljubavi božje.
Jel mislite da se čovek malo otuđio od prirode, samim tim od Boga?
Čovek je u slobodi svoje volje. Bog je čoveku dao slobodu volje. U toj slobodi volje on je uglavnom zao. Čovek je u slobodi volje 70 posto zao, a 30 posto dobar.
Zato je cela istorija krvava.Vidite kako sada ratuju.
Istorija čovečanstva je istorija neprekidnih ratova. A to je osnov čovekovog greha jer u toj slobodi volje on je grešan. I Bog je strašno razočaran u čoveka. To bi značilo da je njegovo stvaranje neuspelo. Ali nije. Nije kriv Bog, već u slobodi volje čovečja priroda koja je najvećim delom zla.
Vidite šta se dešava u Crnoj Gori. Svako je protiv svih. Svi su protiv svih.
Zašto toga nema u Kini, Rusiji.
Na koji način posmatrate današnju kulturu, preciznije književnost. Ima li je danas i kakva je?
Kao što moj prijatelj Ljubomir Simović kaže ,,Mi nemamo književni život već 30 godina’’. Ona je potpuno paralisana. Znate, vrlo se malo ulaže u kulturu. Srbija je poslednja zemlja zajedno sa BiH, a mnogo se više ulažeu kulturu u Crnoj Gori, u Sloveniji najviše, u Hrvatskoj ogromno, a u Srbiji sa BiH najmanje. Strašno je to.
Naš predsednik ima dobrih osobina, ali on je sam rekao da se u kulturu ne razume.
A znate kultura je sve. Šarl de Gol je rekao ,, Po kulturi se narodi prepoznaju’’. Politika treba da je diskretna i omogući razvoj kulture.
Zapmtite.
Kod nas je obratno.
Najavio da će uskoro u Muzeju knjige može videti i njegov legat, pored knjiga, biće postavljeni i njegovi portreti i lični predmeti. Kako je rekao to predstavlja jednu vrstu panteona, gde je okupljeno sve najznačajnije pojedinih ličnosti.
Sa radošću u očima pričao je i o svojim velikim prijateljima. Jedna od njih je i najlepša žena koja je ikad postojala po njemu, Nada Milutinović koja je bila pukovnica JNA.
Vi ste napisali i knjigu pod nazivom ,,U vatri se Bog odmara’’. Recite mi kako se to u vatri odmara? I šta predstavlja za vas vatra?
Ono što je za druga bića nezamislivo da živeti u vatri. To je nešto kao oksimoron.
Jedna vrsta paradoksa. To je kao neka najveća protivrečnost. Najčudesnija rečenica svih vremena jeste Pitagorina : Svet je onakav kakav nije. A nije onakav kakav jeste. To je nešto što se ne može pojmiti umom.
Nikola Milošević , najveći naš mislilac koji nikad nije pisao, samo je diktirao svoja dela. I govorio je da su Vukadinovići došli sa neke zvezde na predavanjima na Kolarčevom Univerzitetu.
Ja sam od Vasojevića. Rođen sam pored Peći, ali poreklom iz Andrijevica.
Vi ste rođeni u jeku kada je II svetskog rata započeo, tačnije 1938. godine? Da li se sećate tog perioda?
Ja sam tad bio mali. Imao sam 4,5 godina kada me je majka nosila u naručju, dok je sve treštalo oko nas. Jednom sam tako bežeći, sakrio u jedno šuplje drvo. Padale su bombe oko nas i to je bilo strašno. I preživeo sam ceo rat. I još sam istraumiran tog rata. To se ne pamti od tada. Osim 90-ih kada je bila kriza. I na Košarama, Paštriku.
Snima se i film o tome. To su bili strašni podvizi naših junaka koji su ginuli.
Albanci su zauzeli ne samo moj zavičaj, nego svi Srbi kažu da smo s Kosova, zato što je tu srce. Tu je naša stara otadžbina. Tu je prva Srbija. Tu je prva i najstarija Srbija na Kosovu. Zamislite tu gde je Patrijaršija jednog naroda, Pećka Patrijaršija. Tu smo mi svakog dana dolazili.
Dečani su često motiv u vašim pesmama i vezani ste za KiM? Ima li nade za njega i kako ga duhovno sačuvati?
Irinej je rakao ,, Silom oteto, silom će biti vraćeno’’.
Poslednju nagradu ste dobili pre dve godine, nagradu grada Beograda ,,Mešu Selimović’’. Koliko volite Mešu?
Meša se izjašnjavao kao Srbin. Njegova Tvrađava je remek delo, kao i Derviš i smrt. Bio sam veoma očaran njime.
Koga biste još izdvojili od pesnika, pisca?
-Na zidu mi je pokazao mali njegov portret od Radovana Pavlovskog.
On je najveći makedonski pesnik, pesnik Balkana uopšte. Bili smo nerazdvojni prijatelji.
I za kraj, šta biste poručili mladima danas? Da se okanu droge. Da se okanu lopovluka. Da se okanu kriminala. Da krenu putem najlepše i najdublje tradicije čovečanstva. A to je tradicija koju su zasnovali naši preci. Velikani. Od Perikla u čije je doba kultura cvetala. To se zove zlatno doba kulture. Pa u doba Šarla de Gola kultura je bila sve. A kod nas nažalost nije. Kod nas je kultura na repu. I da bi trebalo da se osnuju Akademije po estetskoj srodnosti. Da postoji više akademija
Autor: Teodora Boškovski
