Intervju sa maratoncem Ivanom Miškeljinom: Trka u mojoj glavi

Ostali sportovi Sport

U subotu, 12. septembra, Ivan Miškeljin održao je promociju svoje prve knjige Trka u mojoj glavi. Knjiga obeležava desetogodišnjicu Ivanovog ozbiljnog bavljenja trčanjem. Iako je krenuo da trči tek sa 33 godine, to ga nije sprečilo da se veoma uspešno bavi ovim sportom. On navodi da se upravo u tim godinama ljudi pronalaze u raznim sportovima i da ga menjaju u neki drugi, koji je najčešće bolji za njih, kao što je i njega promenilo u boljeg i postojanijeg čoveka.

Trkačka karijera nije uvek med i mleko, Ivan je padao, ali se i dizao, gubio volju za trčanjem, i vraćao, bio sto prvi i prvi, osvajao titule prvaka države, obarao rekorde, pobeđivao velike trkače, a onda gubio od anonimnih trkača, dobijao medijsku pažnju, pa na kraju biva zaboravljen. Karijera ga podseća na rimske gladijatore, u jednom momentu su slavni, ali se ta slava brzo zaboravlja, pa samim tim nije suština u slavi, već u trijumfu nad samim sobom i svojim slabostima.

Izvor: Jelena Dinić

Postavili smo mu nekoliko pitanja.

Kako ste i zašto krenuli da se bavite trčanjem i učestvovanjem na maratonima? Koji momenat je bio presudan?

Počeo sam da treniram atletiku kao dete u srednjoj školi. Nedugo zatim sam se povredio. Nisam mogao da treniram nekih 12 godina. Išao na terapije i ništa nije pomoglo. 2010 sam probao da trčim i video sam da me koleno ne boli. Onda sam počeo ponovo sa treninzima trčanja. Dva ipo meseca posle trčim Kometin polumaraton na Adi i osvajam bronzanu medalju. To je bila prva moja medalja u zivotu, ali je  obeležila i ostavila trajan pečat na mene. Od tada počinje nova epoha za mene, epoha trkača.

Koja takmičenja su Vam obeležila karijeru?

Ne mogu da izdvojim samo jedno, svaka trka nosi nesto svoje. Temišvarski polumaraton kada sam istrčao svoj najbolji rezultat u polumaratonu, i moja prva titula Prvaka Srbije u maratonu, takodje učešće na Svetskom prvenstvu u ultramaratonu u Dohi 2016.

Šta Vam je bilo najteže na takmičenju u Dohi?

Doha ima veoma tešku klimu. U vazduhu se oseća velika vlaga i vrućina, a ja ne podnosim visoku temperaturu. Kada je trka krenula, i dalje je bilo sparno. Na 24. kilometru srećem japanskog reprezentativca Hikaru Idegučija koji je hodao i mahnuo sam mu rukom da mi se priključi, zatim jedan drugom pomažemo. Zajedno čemo lakše, pomislio sam. Ljudi su četvoronoške nastavljali trku. Bilo je mnogo teško, disao sam otežano. Sreli smo i mog oca, on tačno zna šta mislim i rekao mi je da mi ni slučajno ne padne napamet da odustanem. Osvojio sam 27. mesto, a veliki broj trkača je odustao zbog vrućine.

Koje takmičenje je bilo najzahtevnije?

Najzahtevnija trka je ultramaraton na 100 km koji sam istrčao prošlog vikenda. Nikad mi nije bilo teže u životu. Bio sam na granici, organizam je počinjao da se buni.  Disanje je bilo otežano, puls povišen, srce otežano radi, ali sam uspeo da uzmem 2. mesto u državi na 100 km.

Šta Vas najviše motiviše dok trčite? Kako uspevate da istrčite toliko kilometara?

Trčanje je prvenstveno borba sa sobom, volim da pobeđujem sebe i da se menjam na bolje. Svaki trening koji ugradite u sebe, gradi boljeg coveka u nama. Želim da vratim biološki potencijal koji su imali naši preci. Oni su dnevno mogli da pređu po 50 do 60 kilometara u potrzi za hranom i bežeći od opasnosti. Danas hranu ne moramo da lovimo, ali je potreba za kretanjem ostala.

Pošto radite u školi, da li su učenici zainteresivani da se bave ovom atletskom disciplinom?

Trudim se da svojim primerom delujem na decu. Deca nas poštuju ako živimo po pravilima koja njih učimo. Da profesor čini ono što govori. Često im pričam o svojim trkama, da bih ih zainteresovao da se bave trčanjem. Neki se zainteresuju pa im preporučim gde mogu da treniraju atletiku.

Da li je u Srbiji teško progurati se na prvo mesto i biti najbolji?

Nije lako. Napreduje se postupno. Prvo da uđete u prvih 100 trkača, zatim u prvih pedeset, pa 20, pa 10, prvih, 5, prva 3, prvi. Za to je potrebno vreme i zrelost. A to ne moze preko noći. Bitan je kontinuitet u treningu.

Do kada planirate da se bavite ovim sportom?

Dok sam zdrav i dok me noge nose. Želeo bih da treniram do kraja života, a kada dodje kraj, da ga dočekam na nogama dok budem trčao.

Ivan je na putovanjima upoznao dosta ljudi. Predsednik Ultramaraton asocijacije, Nadim Kan, prišao im je na takmičenju u Dohi. Tu je upoznao i kolegu iz Japana, Hikaru Idegučija, kojem je pomogao da završe trku. Iz zahvalnosti, Ivanu je on pomogao da ode u Japan da trči. Na naše pitanje ima li zavisti u ovom sportu koji je borba sa samim sobom, Ivan odgovara da je više puta bio bolji kada je pomogao nekome za vreme trke, nego kada je trčao samo za sebe i da se dobro dobrim vraća. Najveću podršku mu pruža porodica, za koju kaže da je stub svega, ali mu dosta pomaže i atletski klub Panonija. Ipak, pored svega navedenog, sam sebi mora biti najveća podrška da bi istrčao svaku trku do kraja.

Izvor: Jelena Dinić

Autor: Jelena Dinić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *