Biologija suicidnosti
Često je teško pojmiti, prihvatiti, a i ponašati se u skladu sa činjenicom da mentalna oboljenja, a slično njima i suicidne ideje i ponašanje imaju vrlo realnu biološku osnovu, iako ne uvijek precizno definisanu i opisanu.
Nekada čak predstavlja i dio tradicije, poput ritualnog samoubistva samuraja, poznatog pod nazivom „harikiri“ (ili harakiri) a koje je predstavljalo „časnu“ alternativu pogubljenju. U nekim kulturama smatralo se neprihvatljivim ili barem sramnim da sluga nadživi gospodara, ili čak žena muža, pa su sluge i žene pribjegavali samoubistvu u ovakvim specifičnim okolnostima.
Nasljednost i rani pokazatalji
Često je teško pojmiti, prihvatiti a i ponašati se u skladu sa činjenicom da mentalna oboljenja, a slično njima i suicidne ideje i ponašanje imaju vrlo realnu biološku osnovu, iako ne uvijek precizno definisanu i opisanu. Ako je nešto prosto biološki fenotip (karakteristika organzima koja je posljedica interakcije produkata kodiranih specifičnim genima i faktora spoljašnje sredine), onda je za očekivati da se to treba jasno vidjeti, a u nekoj mjeri i nasljeđivati. Ali endofenotipovi (poput mentalnih oboljenja npr. depresije i
bihevioralnih obrazaca poput suicidnih misli/ideja) su nešto što je; ne samo manje opipljivo, već po svoj prilici i više pod uticajem sredinskih faktora, nego što je to slučaj as standardnim fenotipovima poput visine, boje očiju, krvne grupe itd.
Tuga i bol vs. anksioznost i depresija
Neki ljudi ne prave razliku između tugovanja s jedne strane i užasavanja, anksioznosti i depresije sa druge strane. Tuga predstavlja normalnu reakciju na gubitak i podrazumijeva prihvatanje neprijatne realnosti koja rezultira prihvatanjem bola i plakanjem. Plakanje je izražavanje tuge, duševnog bola i osobi da taj bol izrazi kroz plakanje otklanja neprijatne konvulzije bola. Osoba može da tuguje i place samo ako to sebi dopusti. S druge strane ljudi kada dožive gubitak, raskid, razvod ili ostavljanje smatraju da je to za njih nepodnošljivo iskustvo, da oni to ne smiju da ostavljaju bol, da ni oni ne smiju biti ostavljeni I sl. Upravo ovakvo neprihvatanje nepovoljne realnosti uvodi osobu u anksioznost, paniku ili
depresivno reagovanje.
U čemu je razlika?
Sam bol i tuga, koliki god bili, sami po sebi nikada ne uvode u depresiju ili panični strah. Tuga je ljekovita, ona pomaže osobi da zaliječi i zacijeli svoje duševne rane. Bol i tugovanje počinju u momentu kada sebi priznamo gubitak. Upravo je to momenat koji neki odlažu iIi ne žele da prihvate, misleći da sebi tako pomažu. Neprihvatanje bolne realnosti čini da reakcija na tu realnost bude još bolnija, intezivnija i duža. Neprihvatanje tuge i bola nikada ne dovodi ndo njegove eliminacije. Šta više, istina je suprotna.
Osoba koja ne dozvoljava sebi da tuguje i odboluje gubitak može postati depresivna ili anksiozna.
STILOVI RAZMIŠLJANJA KOJI VAS ČINE DEPRESIVNIM
Runimacija
Depresivna osobe su sklone da ruminiraju o negativnim stvarima tj. da pobuđuju kod sebe negativna razmišljanja i iskustva iznova i iznova. Uobičajne ruminacije su : ,,Zašto se ovo dešava? ”, ,, Osjećam se toliko loše da to ne mogu da podnesem” ili ,,Moram razumjeti zašto se takve stvari dešavaju”… Ove beskrajne repetitivne negativne preokupacije sobom vas drže zaglavljenim u sopstvenim negativnim mislima i osjećanjima. Takođe, ruminacija vas sprečava da aktivno rešavate probleme i da se adekvatno suočavate sa svakodnevnim preprekama.
Da bismo skrenuli pažnju na važnost ove teme, navodimo statističke podatke o suicidu:
● Osobe s mentalnim poremećajima počine oko 90% svih suicida
● Suicid izvrši jedna osoba na 10.000 stanovnika opšte populacije
● 10% opšte populacije razmišlja o tome da život nije vredan patnje
● 50-70% onih koji su se ubili nikada nikome nisu govorili o svojim planovima o suicidu
● Samo 16% onih koji razmišljaju o suicidu, to i podijele s terapeutom ili ljekarom
● Oko 60% onih koji imaju suicidalne ideje saopšte to svom bračnom partneru ili najbližem prijatelju
● Mladi adolescenti, uglavnom dječaci, izvršavaju suicid zbog problema u školi, doživljaja usamljenosti i krivice, kao i zbog veoma uzdrmanog porodičnog života.
● Depresija povećava rizik od samoubistva 30 puta, a alkoholizam 25 puta
● Nesigurna ili haotična privrženost u detinjstvu nalazi se u više od 90% ljudi koji su se ubili.
Kako pomoći osobi koja se požalila da ima samoubilačke misli?
S obzirom na to da osobe koje razmišljaju o sucidu, pate, osjećaju beznađe i besmisao života, podrška je jedna od osnovnih stvari koju im možemo pružiti. Podrška može da varira od stručne pomoći, do slušanja problema koje osoba proživljava, preko različitih pokušaja ukazivanja na činjenicu da nije sve crno i da život ima smisla. Samoubice prave negativne generalizacije koje kažu da je apsolutno sve izgubljeno i negativno
vrednovanje života kao «pakla na zemlji». Uzevši u obzir da su takve generalizacije pretjerane i netačne, podrška se može svoditi i na pobijanje istih. Nekada je dovoljno pružiti pažnju i ljubav. Međutim, ukoliko je težnja za suicidom proistekla iz ozbiljnijeg problema, može biti zaista neophodno obratiti se za stručnu pomoć. Ono što bi valjalo ponoviti i zapamtiti je da je priča o samoubistvu – apel za pomoć. Diskreditovanje poziva da pomognemo osobi koja pati, njoj može izgledati kao da diskreditujemo nju kao ličnost. To, onda, može i potvrditi njenu iracionalnu ideju da život
nema smisla i povećati šanse da ga sebi oduzme.
Iz tog razloga je istaknuta važnost uvažavanja doživljaja, osjećanja i mišljenja osobe koja vam se povjerila da joj je «dosta života». Smoubistva nisu rijetka pojava. Ali, koliko god ova tema bila ozbiljna, nekada je dovoljno pokazati ljudskost, saosećajnost i brižnost, da bi suicidalnoj osobi dali razloge da preispita svoje motive za oduzimanje života.
Autor: Anja Radunović
