Poznati književnik bio je napušten od svih, živeo je u vozu!
Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, bio je jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Ono po čemu je Duško Trifunović posebno upamćen, jeste činjenica da je pisao pjesme za mnoge poznate Jugoslovenske muzičare, a te pjesme su kasnije postajale veliki hitovi. Na portalu 6yka.com objavljena je priča o Trifunoviću, koju vam prenosimo u cjelosti.
„Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće.
Pričao mi jedan pričac.
Bajagina priča
U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.
Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugde si, a nigde. Stalno si negde, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.
I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović.
Šta bi dao da si na njegovom mestu?
Za svoj rad je dobio sledeće nagrade:
„Brankova nagrada“ „Šestoaprilska nagrada“ grada Sarajeva Savezna nagrada za brigu o deci nagrada „Iskre kulture Vojvodine“ Instelova nagrada Zlatni ključić Mikina čaša 2005
Autor: Anja Radunović
