Jugoslovenska košarka je puna datuma za pamćenje. Skoro da ne prođe dan koji nije vredan pomena u zlatnoj istoriji Jugoslovenske košarke.
Jedan takav datum je i danas. Možda i datum koji sija malo zlatnije nego ostali.
Jer na današnji dan, 8. septembra 2002. godine Jugoslavija je po poslednji put bila prvak sveta.
Te sada već pomalo davne 2002. godine u Sjedinjenim Američkim Državama,u gradu Indijanapolisu igralo se Svetsko prvenstvo u košarci. “Plavi” košarkaši su na prvenstvo došli kao vladari svetskog trona. Otimizam u našem taboru i širom sportske javnosti je bio do neba.
Nakon laganog trijumfa nad Angolom (113:63) u prvom meču grupe, činilo se da će prvenstvo biti lagana šetnja. Usledio je poraz od reprezentacije Španije, koju je ublažila kasnija pobeda na selekcijom Kanade, za drugo mesto u grupi A na kraju prve faze takmičenja.
A onda je usledio šok. Poraz od Portorika (85:83) nas je odveo na teži put. Na tom putu su savladani Brazil i Turska, ali iznenađenjima na prvenstvu tu nije bio kraj.
U drugoj grupi Argentina je savladala domaćina Ameriku. Bio je to prvi poraz “Dream tima” od kada nastupaju profesionalci.
I kako su Amerikanci bili drugi u svojoj, a naši treći u svojoj grupi, došlo je epskog četvtfinala između Amerike i Jugoslavije. Iz te borbe plavi momci izlaze kao pobednici, i u polufinalu su se našli pred ekipom Novog Zelanda. Emotivno iscprljeni do pobede dolazimo teže nego očekivano rezultatom (89:78).
I onda veliko finale.
Protivnik Argentina.
Dramatična utakmica koja je odlučena u produžetku zahvaljujući “Bogu” košarke. Dejanu Bodirogi. U najvažnijm momentima imao je najmirniju ruku. Ogroman doprinos je imao i Vlade Divac. (Iskreno, u onom poslenjem napadu regularnog dela meča ne znam da li bi sudije svirale faul za nas nekom drugom igraču).
Zlato je otišlo za Beograd!
Nikako ne smemo zaboraviti sve koji su to zlato doneli kući.
To su: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Milan Gurović i Vlade Divac.
Od tada je prošlo 18. godina, u njima je bilo uspona i padova, no ostaje nada da će neke nove generacije vratiti pehar Svetskog prvaka tamo gde mu je i mesto. U Beograd. Kući!
Autor: Strahinja Grozdanić
