,,Taj osećaj kada se izađe na scenu, kada kroz frulu kažem sve što sam htela, što osećam i što je tog trenutka u meni je neverovatan i nezamenljiv osećaj.” Neda Nikolić
Moramo se vraćati na tradiciju, pogotovu u sadašnjem trenutku. Zašto? Narod koji ne poštuje svoju tradiciju, ne može da pretenduje na opstanak. To je suština bića svakog naroda, svake nacije. Ako nema tradicije, nema indentiteta, a ja sam sigurna da je Neda svoj identitet pronašla baš uz pomoć njene čarobne frule.
Početak i upoznavanje sa frulom:
-Počela sam u osnovnoj školi da sviram blok flautu, na muzičkom, i to me je nekako previše zainteresovalo, u tom trenutku. Tako da je ta zainteresovanost bila malo dosadna, stalno sam svirala. Tatina je ideja bila da mi kupi frulu, da pređem na nešto ozbiljnije, ne shvatajući ni šta me čeka ni o čemu se radi. Prihvatila sam, i tako sam počela.
Gde pronalazite motivaciju, i zvezdu vodilju koja Vas je dovela do današnje pozicije?
-Mislim da je vremenom to nekako variralo, dosta, s obzirom na to da sam ja počela tu karijeru bez ikakvog plana. Sve je počelo spontano, tako se sve nekako i nizalo redom. Kako sam napredovala, upoznavala nove ljude, sticala nova prijateljstva i kontakte, onda su se u meni pojavile želje, emocije, neke ambicije šta bih volela sledeće da uradim i gde vidim sebe. Mislim da su se vremenom motivacije nizale i da me je to dovelo do današnje pozicije. Mislim da to i dalje raste, videćemo dokle će stići.
Ko je Vaš idol, uzor?
-Kao i svim frulašima, naravno da mi je uzor bio Bora Dugić. Tokom svog napretka imala sam priliku da upoznam Slobodana Trkulju, koji me je na neki skroz drugi način oduševio i probudio u meni neku želju za napredovanjem u nekom drugom pravcu u muzici. Postoji još mnogo muzičara kojima se divim, u smislu funkcionisanja, organizacije, posvećenosti i dr. Naravno, moj kolega, prijatelj i uzor u isto vreme jeste i Aleksandar Sofronijević. To njegovo zalaganje, taj uspeh koji je postignut, samim tim u meni budi nešto što bih i ja volela da postignem.
Kao dete ste verovatno sa ushićenjem išli na sva takmičenja, a kako se osećate kada vidite dečicu koja su sada tu gde ste Vi bili nekada, a Vi ste sada u ulozi žirija?
-Setim se kako je meni bilo prvi put kada sam nastupala. Moje prvo takmičenje je bilo Sabor frulaša u Sopotu, to je bilo nešto na brzinu, na brzinu sam se i prijavila i skoro zakasnila. Taj osećaj kada si među konkurencijom, a opet među svojima, mislim da je zaista interesantan. Mislim da je osnovna manifestacija, što se tiče samog frulaštva u Srbiji, Sabor frulaša u Prislonici. Okupljanje dece tamo, svake godine pretstavlja, pre svega, veliko druženje i generalni napredak za sve njih. Moja pozicija na mestu žirija me zaista ispunjava. Svake godine sa radošću idem da gledam svu tu decu, da ih podržim, a i raduje me to što mi se svi oni uvek obraduju. Mnogo mi je drago što imam tu čast da budem sa njima tokom tog njihovog razvijanja, ključnih dana i perioda u njihovom razvitku frulaštva.
Pravite razne radionice frule, kako kod nas, tako i u svetu. Možete li nam reći nešto malo više o tome?
-Radionice u Srbiji su bile organizovane pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, nekoliko puta se održavalo i lepo je funkcionisalo. Skupe se deca na dva dana, i rade se neke nove stvari za sve njih. Ja sam organizovala neke radionice i u Mađarskoj, Austriji i Americi. Sa ciljem da to traje nekih nedelju dana, kada deca svakog dana imaju neke blok nastave, za finalni dan se odradi taj jedan konecrt na kom oni mogu da steknu taj neki utisak kako je to izaći na scenu i odsvirati nešto naučeno, ili nešto relativno novo za njih. Samim tim se upoznaju i sa frulom.
Vi i u svetu naštu frulu prezentujete ljudima. Kako oni reaguju na nju, i kakva zapažanja odatle nosite?
–Prezentovanje frule u inostranstvu je uvek neka vrsta zadatka, gde ja na neki drugi način uživam u tome. Ako je u pitanju dijaspora, ljudi se zaista oduševe, fali im malo Srbije, frula kao naš instrument i uvek se obraduju. Kada su stranci u pitanju, za njih je to nešto apsolutno potpuno novo, ali im je takođe i ceo taj balkanski melos izuzetno interesantan. Tako da je frula uvek nailazila na pozitivne kritike, ko god da je sluša.
Ljudi danas prave fuzije različitih stilova, tako ste i Vi uradili sa etno i sa džez muzikom. Kako ste došli do toga, da li je to zato što svirate i saksofon? Kako ljudi reaguju na to, i da li planirate i dalje da idete u tom smeru?
-To sam započela u srednjoj školi sa kolegomVeljkom Nenadićem, koji je pijanista i kompozitor. Potpuno smo spontano započeli tu saradnju. On je iskomponovao nekoliko kompozicija, onda smo spojili klavir, frulu i duduk i to je zaista zvučelo interesantno. Nastavili smo tu saradnju i snimili album. Sa druge strane na toj nekoj frulaškoj sceni to je donelo neke inovacije. S obzirom na to da do sada frulaši nisu snimali i nisu praktikovali tu neku saradnju sa klavirom. Mislim da je taj etno-džez doneo svakako nešto novo. Cilj mi je da i dalje nastavim razvoj tog žanra na fruli, što sam i uradila sada na poslednjem projektu koji sam radila sa orkestrom Aleksandra Sofronijevića. Saksofon sviram nešto oko godinu, dve, ali to je sve onako površno, u smislu da mu se nisam posvetila kao fruli, jer je za mene frula glavni instrument pored svih ostalih koje sviram. Imala sam ideju da snimim nešto sa Acom, i taj aranžman vlaških izvornih pesama se apsolutno poklopio. Tu sam odmah čula i saksofon i frulu, i samo je bilo pitanje te neke signalizacije numere. Taj projekat je takođe naišao na pozitivne kritike. Težim ka tome da i dalje nastavim sa ovim idejama, što se tiče etno-džez muzike.
Šta je ono što osetite kada sa svojom frulom izađete na scenu i počnete praviti magiju?
-Sada mi to malo i fali, jer dugo nije bilo nikakve scene. To je čak nešto što se ne može opisati rečima. Gledam da je to apsolutno individualno za svaku osobu i svakog umetnika, muzičara koji izađe na scenu. Vremenom sam došla dotle da mi to pruža veliko uživanje. Koncertna delatnost je apsolutno nešto što me najviše interesuje u celom tom muzičkom svetu. Taj osećaj kada se izađe na scenu, kada kroz frulu kažem sve što sam htela, što osećam i što je u tom trenutku u meni je nezamenljiv osećaj.
Šta biste poručili svim mladim umetnicima, frulašima koji kreću Vašim stopama?
-Najviše vežbe, rada i truda. Koliko god to bilo dosadno, možda i teško, naporno i uz mnogo prepreka. Ono što je sigurno je da se sve vrati, i da se isplati u svakom slučaju. Uz malo talenta i mnogo više vežbe svako može ostvariti svoje ciljeve, samo ako je uporan. Mislim da je muzika jedna od najlepših delatnosti koju su mogli da izaberu. Ako su u muzici, ako su frulaši, čuvanje naše tradicije je ključno. Ubeđena sam da možemo uspeti u tome da naša muzika opstane i da se frula i dalje prenosi s kolena na koleno.
Autor: Katarina Stevanović
