Jednostavno interes partije mora da se ostavi po strani u odnosu na javni interes.
Šta je savremena demokratija? Kako je ona nestala?
Nevladina organizacija Fridom haus objavila je ove godine u izveštaju “Zemlje u tranziciji 2020” da su Srbija i Crna Gora napustile kategoriju delimično konsolidovanih demokratija i prešle među države označene kao vlade u tranziciji ili hibridne režime – odnosno da, prvi put od 2003. godine, nisu kategorisane kao demokratske države.
A moj današnji sagovornik, politikolog, Boban Stojanović će vam pojasniti razvoj događaja i njihove uzroke na pozornici javne politike, kao i u kojoj meri mi gledamo demokratiji u oči, odnosno da li ona postoji u Srbiji.
Vaš master rad odgovara na temu ’’Uticaj političkih partija na javne politike u Srbiji’’. U kojoj meri se promenio značaj političkih partija po prirodu režima od te 2013. godine kada ste napisali master rad?
Promenio se dosta, ali ne institucionalno. Promenio se odnos snaga i promenila se politička moć. Naš politički sistem je zamišljen tako da disperzuje političku moć na više nekakvih institucija. Sama činjenica je da imamo vladu koja proizilazi iz parlamenta, imamo proporcionalni izborni sistem bi trebalo da znači da širok spektar političkih aktera ima mogućnost da utiče, predlaže, glasa i sprovodi javne politike. Problem je što mi danas nemamo nikakav balans političke moći , što nemamo ni institucije. Daću jedan današnji primer: Da mi ne samo da nemamo republičke institucije, nemamo ni lokalne.
Javne politike su zapravo sve što nas okružuje. Kakav ćemo imati poreski sistem, kakvo obrazovanje, zdravstvo i slično. Ali odluke koje donose političari se odnose na sve nas.
I zaključak mog master rada je bio da bez obzira što postoje instutucije, političke partije , po svojoj definiciji i pravilu treba da vode državu i da usmeravaju, ali jednostavno interes partije mora da se ostavi po strani u odnosu na javni interes.
Da li je demokratija u Srbiji na izdisaju ili potpuno mrtva?
Šta je demokratija zapravo? Većina će reći vladavina naroda. Savremena demokratija znači da se na izbore dolazi putem vlasti, da politički akteri mogu da se slobodno i svojevoljno nadmeću za političke glasove, odnosno za glasove birača i u tom smislu Srbija nema demokratiju.
Srbija nije demokratija.
Formalno neko će reće ovde imate izbore, ovde imate političke partije i nikome se ništa ne zabranjuje, nikome se ne ukidaju osnovna biračka prava, međutim određeni set aktera, odnosno jedan ili dva imaju ogromnu disproporciju moći u izbornoj trci, tako da se ne može govoriti o onoj frazi „slobodni i pošteni izbori’’. A to je osnova.
Potrebno je imati jedan normalni demokratski mehanizam putem koga će pre svega da se raspravlja, a nakon toga i odlučuje. A ovde nemate ni raspravu, ni odlučivanje koje obuhvata nekakvi šiti spektar aktera. To je stav svih međunarodnih institucija. Trend koji se primećuje prethodnih pet godina. Najvažnija svetska organizacija koja meri stepen razvijenosti demokratije, Fridom haus je prvo Srbiju smestila među delimično slobodne zemlje prošle godine, a ove godine nas je iz kategorije demokratskih prebacila u hibridne režime. Opozicija postoji. Ne zabranjuje se. Ali ti izbori nisu mehanizam putem kojeg može da dođe do smene vlasti. Nismo ni potpuno autoritarna država.
Da li je Srbija postaje nalik na Orvelovu 1984. godinu?
Napisao je još jednu bolju knjigu Životinjska farma. Mislim da to bolje opisuje situaciju u Srbiji, na više nivoa.
Ceo svet sa napretkom tehnologije postaje jedno nadzirano društvo, ali što se tiče ljudskih sloboda Srbija i dalje nije na tom nivou da nas toliko kontrolišu.
U tom smislu nismo Veli Brat, ali životinjska farma svakako jesmo. I mogu da se nadovežem da to najbolje oslikava parlament u prethodnom sazivu. Jedan od retkih parlamenta koji je izdržao ceo svoj mandat od četiri godine, što bi trebalo da doprinese nekoj stabilnosti. Ali, parlament ima nekoliko uloga, a on ni jednu nije vršio . Prva i osnovna stvar zašto su nastali parlamenti ikada u istoriji, to je da oni budu tzv. pričaonica. Ljudi pričaju, diskutuju, sukobljavaju. Mi smo ovde imali situaciju da ukoliko pričate protiv aktuelne vlasti da će vam biti isključen mikrofon. Druga stvar parlament bi trebalo da bira izvršnu vlast. Ne bira je parlament, bira je predsednik. Sad se vraćamo na početak koliko politika ne stanuje u institucijama, nego stanuje u političkim strankama.
S jedne strane, da, uloga opozicije u parlamentu je da kontroliše vladajuću većinu, međutim toliko su obesmišljene sve procedure koje postoje za tu kontrolu, da je ta kontrola minimalna i procenduralna, ali u prethodnom sazivu čak ni to nije moglo na bilo koji način nikako da se izvede. Između ostalog, vi možete da vršite kontrolu čuvenog poslednjeg četvrtka ili utorka u mesecu, da postavljate kada dolazi Vlada koja je odgovorna toj Narodnoj skupštini. Nikada parlament, dok je opozicija bila u Skupštini nije zasedao poslednjeg četvrtka u mesecu da bi se to izbeglo.
I prakitično jedini evropski parlament u kome nema opozicije pre Srbije je bio beloruski. Vidimo sada šta se dešava i kako zapravo funkcionišu zemlje koje imaju takve političke odnose. I ono što je jako važno je da vi ukoliko imate opoziciju u parlamentu, kada imate na izborima, kada ona učestvuje, odn. prihvata takva pravila igre, vama svako sa strane može da kaže ,,Sve je normalno’’.
Misliš da će se desiti sličan scenario kao i Belorusiji?
Da. Belorusija je više autoritarnija nego Srbija. Ona ima predsednika već 26 godina koji je na vlasti. Kada čitam vesti iz Belorusije i kada čitam šta evropski zvaničnici govore o Belorusiji ne znam kako oni ne vide sličnost ili istovetnost u odnosu na ono što se dešavalo u Srbiji pre dva meseca. Da ne pričam o tome kako su osudili brutalnost policije i sve što se dešavalo u Minsku.
Prema mom mišljenju mislim da sve što je nedostajalo Bojkotu, tačnije pokretu 1 od 5 miliona jeste program, kao i doslednost u svojim idejama. Da su oni izneverili svoju prvobitnu ideju. Bojkot nije zaživeo kao što smo videli. Ali da li će novonastalo Udruženje opozicije Srbije zaživeti?
Pokazao se uticaj 1 od 5 miliona na izbore. Grupa ljudi koja je inicirala Bojkot jurila je potpise, svi su se obavezali i na kraju među prvima su oni odustali i sami sebe su zbrisali. Tu se videlo da ljudi koji su u tim nekim strankama i koji su politički osvešćeni dolaze na te proteste nisu se prihvatili da podrže mlade ljude, koji između ostalog su bili marginalizovani. I najveća mana ovog protesta je što nisu iznedrili nekog novog lidera. Dugo su trajali, veliki broj ljudi je dolazio. To su praktično bili prvi ozbiljni protesti od 2000. godine. Ali ja ne mislim da je to uzaludno. Videlo se da postoje nezadovoljni ljudi i videlo se sada kada je najavljen policijski čas nakon izbora, da ćeneki ljudi izaći na ulicu jer ne mogu više da trpe.
Ja mislim da se u svim zemljama nekakve linije rascepa u društvu vode na linijama opozicija- vlast.
A kod nas se linije razdora vode između dva dela opozicije. Ja ne znam da li je Udružena opozicija Srbije korak napred. Nisam siguran. Ja sam od onih koji smatraju da svi moraju da se okupe.U izbornoj noći ako sam nešto naučio to je da će Vučić uvek moći da obezbedi približno 2 miliona glasova. I opozicija kada bude htela da pobedi moraće da ima 2 miliona i jedan glas. Ako se oni rascepkaju na deset saveza, udruženja , organizacija, glasovi će biti podeljeni ili mogu da budu uzaludno bačeni na jedan deo kandidata. Mislim da opozicija to nije shvatila i da robuje jednim delom biračkog tela i da robuje društvenim mrežama, jer mi godinu i po dana slušamo prozivke kako Demokratska stranka može da bude sa jednim Boškom u savezu. A niko nije pitao kako jedan Boško može da bude u savezu sa njima. Cepkaaju se i smanjuju.
Ni jedni ni drugi ne shvataju da će tako podeljeni samo međusobno da se svađaju jer neće biti u situaciji da o bilo čemu odlučuju.
Po meni je problem taj što se društvo razdelilo na jednu opoziciju i na drugu opoziciju. One se osipaju, svako ko napusti stranku osniva neku svoju novu i suštinski nemate ozbiljnijeg samostalnog političkoh aktera koji može da bude kakav takav ozbiljniji izazivač.
Bojkot je doneo više od pola miliona manje birača u odnosu na 2016. godinu.
To ozbiljan broj. Plus 120.000 nevažećih listića.
Ja sam npr. trvdio da je Bojkot mnogo bolja stvar od izlaska na ovakve izlaske. Iz izbora u izbore mi imamo sve manje političkih aktivista, sve manje birača opozicije zato što su razočarani. Da ne biste bili razočarani u izbornoj noći ostanite kod kuće i upravo Bojkot je tada je trebao da ponudi tu nekakvu energiju. Šta mi dobijamo dva meseca kasnije?
SZS više ne postoji. Promenuli su ime, međusobno se svađaju.
Višestranački politički sistem u Srbiji postoji od pamti veka. Misliš da bi politička scena bolje funkcionisala sa dvopartizmom? Npr. UOP s jedne strane i vladajuća stranka sa druge?
Dvopartijski sistemi postoje tamo gde imate izborni sistem koji ih proizvodi. Izborni sistem je jako važan. Ja mislim da imamo jednokružni većinski izborni sistem SNS bi uzeo 250.
Ali dvokružni bi već naterao stranke da se grupišu i da pronađi minimalni zajednički jezik. U Americi i Britaniji koje su dvopartizmi vi imate milion opcija. Međutim vi ste svesni da izborni sistem to ne podstiče i da vas podstiče na udruživanje i grupisanje oko najvećih igrača vas tera na pravljenje kompromisa. I to bi verovatno imalo pozitvan efekat, ali ne u prvom izbornom ciklusu, već u drugom, trećem svakako da. Kod nas je politika potpuno depersonalizovana. Jeste liderska, ali mi nemamo narodne poslanike imenom i prezimenom, mi ne znamo ko nam je predsednik opštine, ko nam je odbornik, jer sve glasamo za stranke. Tu se vraćamo na prvo pitanje koliko stranke kontrolišu čitav politički sistem.
Mi glasamo za stranke, i onda ti poslanici ne moraju da odgovaraju glasačima koji su ih izabrali, nego šefu stranke.
Mislim da bilo kakva promena u tom smislu bi Srbiju demokratizovala i dala građanima pravo da se pita, ali niko od stranaka ne želi da se odrekne toga.
Niko ne želi da se odrekne moći.
Upravo zbog svega toga Udružena opozicija Srbije se obraća Evropi. Naime, UOS je uputila pismo evroparlamentarcima, u kome je pozvala na saradnju po svim pitanjima koji se tiču ,, jačanja solidarnosti sa narodom Srbije’’ i ,,povratka zemlje na Evropski put’’. Mislite li da će dobiti zadovoljavajući odgovor po pitanju vladavina prava, slobodnih izbora itd. Ili Evropi odgovara trenutno političko stanje Srbije?
Niti bilo ko iz Evrope voli Vučića niti voli što je Srbija ovakva, ali voli što on sarađuje oko Kosova i to je jedina stvar koja razlikuje reakcije u Belorusiji i reakcije u Srbiji. I EU ćuti i prećutno posmatra sve što se dešava.
Svake godine se čeka da Vučić nešto uradi po pitanju Kosova i sad je stvarno prošlo dovoljno vremena.
Idu američki izbori, amerikanci su se umešali u to, a nemci su odgovorili da žele da se to što pre rešava. Znamo da je Nemačka najmoćnija zemlja u EU i oni će sklanjati pogled od ovoga dok god očekuju da on to završi.
Pitanje je samo tajminga. Da li će to biti ova, sledeća ili ona tamo godina?
Ja mislim da on to neće uraditi i da će maksimalno odugovlačiti, kao što odugovlači do sada.
Ali on će u jednom trenutku okrenuti spoljno- politički kurs i potpuno promeniti pristup u Srbiji, što je krenuo da najvljuje tokom Korone i ona priča sa kinezima i rusima. Da polako pripremi svoje biračko telo za jedan zaokret.
Oni će morati, evroparlamentarci, da odreaguju, koliko će biti iskreni u tome ne znam, ali će morati nešto da se dešava. Koliko Evropi odgovara odgovara da se Kosovo rešava dok je polovina ljudi i opozicije sa njima na ulici.
Za sam kraj, primećena je veća angažovanost mladih ljudi u sferi politike. Koja je tvoja poruka njima, svim onima koji zakorače u svet promena. Šta je prvi korak na tom putu?
Ja imam veliki broj prijatelja, mladih opozicionih aktivista. Ja smatram da je to najnepoželjnije biti danas u Srbiji.
Svaka čast mladim ljudima koji su politički aktivni. S tim što se ja ne bih saglasio da ih ima mnogo. Mislim da ih ima malo. Da su to retki primeri.
Nažalost vi danas kada ulazite da se bavite politikom, vi ulazite u polje u kojem možete da očekujete samo probleme.
I moja poruka za sve mlade je da: Nemojte da bežite odavde!
Jer znam da ne želite da idete.
Znam da mladi žele da odrastaju, školuju se i rade u ovoj zemlji.
Nažalost danas, većina mladih danas ne gleda kako će da popravi stanje, nego ,,Bežim ja odavde, ovde nikad neće biti bolje’’.
Nek pokušaju, kao ohrabrenje.
Treba da odu, ali da se vrate. Da odu da se školuju i da donesu nekakav socijalni kapital u svoju zemlju, jer znam da žele da ostanu ovde.
Izađi i bori se, ostani ovde i bori se za bolje sutra. Imaš tu odgovornost da to činiš za sebe i za svoje prijatelje i sutra za svoju decu.
Razgovarala: Teodora Boškovski
