“Na crtu života bacili smo krjaceri,
trčali bosi niz kaldrme prašnjave…
Lepi Gaga je bio korak ispred nas.
Teatri Pariza za njega su stvoreni,
al ovde da sija vukli ga koreni,
tom večnom dečaku sa Krsta šapućem aleluja…”
Dušan Stojanović
20. avgusta 1943. godine rodio se Dragan Nikolić, Gaga sa Crvenog krsta. Lepi Gaga.
Kada pomislim na šarm koji Beograd nosi sa sobom, koji je toliko puta opisan u knjigama, pesmama, filmovima, prvo lice koje mi se javlja pred očima je lik Dragana Nikolića.
Sreo sam ga samo jednom. U bife Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta sam sa par drugova ušao kao u muzej. Ne sećam se zašto smo imali tremu, znam da smo seli u ćošak šćućureni, nismo progovorili više od pet reči.
A onda je došao Gaga. U lanenim pantalonama, mokasinama i mornarskoj majci prošao je pored nas. Prestali smo da dišemo. Čini mi se da je samo za trenutak zastao, pogledao nas, namignuo nam, nasmešio se onako šmekerski kako je samo on to umeo i nastavio ka prijateljima koji su ga čekali.
Dugo posle tog susreta ispred ogledala sam stavljao ruku u džep, pokušavajući da hodam kao on, neumorno sam pokušavao da skinem njegov pogled, verujući da je zastao da bi nama tada još dečacima preneo makar trunku svog bezgraničnog šarma.
Da li je uspeo u tome, volim da mislim da jeste.
Makar toliko da kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo, da makar kakva, nekakva svetiljka budem…”
Autor: Strahinja Grozdanić
