,,Ponosna sam na to što pripadam generaciji glumaca koja je osvojila publiku stare Jugoslavije.” Lidija Vukićević
Jedna od najlepših i najprepoznatljivih glumica je sigurno i Lidija Vukićević. Pričamo sa njom o glumačkom pozivu, uspesima, njenoj zvezdi vodilji, kao i o snimanju serije ,,Igra sudbine”. Da treba biti svoj i težiti ka individualnosti, govori nam i Lidija.
Rođeni ste i odrasli u Kraljevu. Većina Kraljevčana bi da iz male sredine krene i dostigne uspeh kao i Vi. Da li je bilo teško otići iz male sredine u veliki grad, i izboriti se sa popularnošću i izazovima kakve ste Vi imali?
-Ja uopšte nisam razmišljala o tome, završila sam osmi razred u Kraljevu, a u Beograd smo se tada preselili jer mi je tata bio poslanik u Saveznoj skupštini. Sestra je tada završila srednju školu, i trebalo je da krene ovde na fakultet, tako da su to bili razlozi zbog kojih smo se preselili ovde. Nisam razmišljala o tome da ću biti glumica, jednostavno mi je bilo normalno da idem sa svojom porodicom. Što se tiče toga da li mi je bilo teško, jeste, jer sam ostavila tada najbolju drugaricu iz zgrade, živela sam u Hajduk Veljkovoj ulici, ostavila sam drugare i sve ono što me je vezivalo do osmog razreda. Tako da, bilo mi je jako teško.
Kakav je bio Vaš početak, i kako ste se opredelili za glumu?
-Nisam ni imala želju da budem glumica, nisam ni razmišljala o tome. Moja sestra je volela da ode u pozorište, dok sam ja pratila televiziju, ali uopšte nisam bila opčinjena, niti sam imala želju. Moja želja je bila da postanem klinički psiholog, što sam i upisala nakon završetka srednje škole, ali eto, odoh na glumu. Moja drugarica iz srednje škole je želela da upiše Akademiju, ja odoh sa njom da joj čuvam stražu, onda sam i ja pokušala, ja sam bila primljen ali ona nije. A inače sam uvek imala sklonosti ka glumi. U Kraljevu smo imali kućnu pomoćnicu, našu tetka Bosu, koju sam ja stalno imitirala. Imitirala sam i goste kada dođu kod nas, pa onda odu, zapažala sam kako sede, kako puše, na koji način. Tako da sam kao mala pokazivala sklonosti, ali ne u smislu da ja nekada budem glumica, nego me je to prosto interesovalo, prosto sam volela da imitiram ljude.
Koliko se mladih ljudi odlučuje za glumu? Mislite li da u njima postoji strah da sutra neće imati posla, i da za njih neće biti mesta u svetu glume?
-Ja nisam sigurna da se danas malo ljudi opredeljuje da studira glumu. Danas imamo hiperprodukciju glumaca, ima toliko mladih glumaca da je to katastrofa, oni prosto ne znaju šta će raditi sa toliko glumaca. Koliko ja vidim, a vidim da oni sada upisuju još neke fakultete, jer očigledno da su postali svesni toga da ne mogu da žive od glume. Prvo, kriterijumi danas i nekada, kada sam ja upisivala su dijametralno suprotni. Ja kada sam upisivala postojao je samo Fakultet dramskih umetnosti, gde se primala samo jedna klasa, tako da je od nas 500 kandidata, primljeno nas sedmoro. U uži krug je ušlo nas 14, i od tih , nas četraestoro primljeno je nas sedmoro u klasu profesora Milenka Marića. Danas ima pola tih privatnih Akademija, ja ni ne znam više te privatne Akademije, mislim da sve to nije dobro, nije dobro što ne znaju šta će da rade sa toliko glumaca sutra.
Mislite li da se u današnje vreme glumci cene onoliko koliko bi trebalo?
-Kultura, obrazovanje i zdravstvo je nekako uvek kod nas bilo nikada tako cenjeno koliko bi zaista trebalo. Međutim, kod nas glumaca postoji nešto što se zove etnuzijazam, svi su glumci etntuzijasti. Ako je uloga dobra hoćemo da radimo maltene za džabe. Tako da je to posao koji ne možemo meriti novcem, naravno da živimo od toga, ali hoćemo da idemo i ispod neke cene samo zato što smo opčinjeni ulogom koju smo dobili.
Vi kao dugogodišnji glumac, i veliki umetnik, smatrate li da ljudi dovoljno posećuju pozorište, ili je akcenat na taleviziji?
-Pozorište je uvek nekako bilo u drugom planu, onako kako sam ja ti doživljavala. U drugom planu, u smislu da je televizija broj jedan, ali jeste broj jedan što se tiče te šire publike. Pozorište je fenomenalno, ja ga obožavam, ništa manje od televizije i filma, sve podjednako volim, ali je to prosto tako, ljudi manje posećuju pozorište. Iako ste odličan glumac u pozorištu, da igrate 30, 40 godina u nekom pozorištu i da budete potpuno anonimni. Za to Vam je klasičan primer Zorana Rančića koji je igrao u Beogradskom dramskom pozorištu, izuzetan je glumac, a postao je ljudima poznat tek kada je igrao Karadzića u seriji. Dakle, televizija je nešto što vam daje popularnost i upoznaje vas sa širim masama, pozorište to sigurno nije, film manje od televizije ali televizija je najuticajnija. To je tako bilo uvek, pa i sada.
Šta smatrate svojim najvećim uspesima u karijeri, na šta ste posebno ponosni?
-Najviše sam ponosna na to što sam ostala normalna, što sam potpuno ostala osoba koja uopšte nije glorifikovana, ne glorifikuje svoj posao, ne glorifikuje svoju popularnost. Ostala sam ono što jesam, i mislim da je to jako bitno. Mislim da je najvažnije da budemo sa obe noge na zemlji, ja za sebe mislim da jesam. Gluma je poziv, posao kojim se bavim, jedina razlika između mog posla i drugih poslova je ta što je moj posao javan, sve ostalo je isto. Pritom, baš to što je javan posao morate da imate psihičku stabilnost, jer ste na udaru svih živih, mogu da vas komentarišu i kažu šta god požele, jer imaju prava. Tako da i na to treba biti spreman. A druga stvar po redu na koju sam ponosna je to što pripadan onoj generaciji glumaca koja je osvojila publiku stare Jugoslavije. Tako da sada bilo gde da odem, ljudi me prepoznaju. Privilegija je igrati sa glumcima cele Jugoslavije. To je jedno, a drugo je igrati samo u Srbiji, i u okviru nje. Ponosna sam na to, jako!
Gde pronalazite pokretačku snagu u životu, i šta je bila Vaša zvezda vodilja koja Vas je dovela do svih dosadašnjih uspeha?
–To je verovatno moj optimizam. Ja nikada ne padam, čak i onda kada nemam razlog za optimizam ja tražim neku svetlu tačku, prosto sam takva osoba. Smatram da ništa nije važnije od zdravlja. Vodim računa da sam pre svega živa i zdrava, kao i moja deca i moja porodica, i mislim da se od zdravlja uvek kreće. Svu svoju energiju crpim iz kuće, kada mi je u kući sve u redu onda mogu da radim, mogu da idem, mogu sve.
Kakva su Vam očekivanja od Vaše uloge u seriji ,,Igra sudbine”? Kakve utiske nosite sa sniamnja ove serije?
-Nosim fenomenalne utiske, ekipa je stvarno fenomenalna. Ja nisam videla dugo ovako homogenu ekipu. Mislim da će moja uloga biti dobra, da će biti zanimljiva i smatram da će biti dobro prihvaćena.
Šta biste poručili mladim ljudima?
-Poručila bih im da imaju sebe, da vole sebe onakvi kakvi jesu, i da beže od uniformisanosti. Ne moraju svi da imaju ispravljene kose, da ne moraju svi da imaju napumpana usta. Da ne liče jedni na druge, i da imaju svoju individualnost. Da vole sebe onakvi kakvi jesu, pa i sa malo većim nosem. Da ne treba sve što vide da je moderno da misle da to tako treba. Svako treba imati svoj lični pečat i svoj lični stil.
Autor: Katarina Stevanović
