Danas, kada je evidentno da bojkot izbora nije doneo ništa značajno, svi možemo biti „generali posle bitke“ i reći kako to nije bila najbolja ideja. Međutim, bitno je naglasiti kako je objašnjenje bojkota od strane ,,prave“ opozicije bilo da je to jedina opcija političke borbe u takvim uslovima, i da je sve drugo nelegitimno i odluka ,,lažne“ ili ,,Vučićeve“ opozicije.
Sa sličnim uslovima pred izbore susreće se i opozicija u Republici Srpskoj, pa su se ipak opredelili za drugačiji pristup. Kako je vlast zastupljenija u medijima, opozicija je odlučila da bude zastupljenija na terenu, i konkretno predoči ljudima za šta se bore i koje promene predlažu.
Uz svoje projekte za razvoj grada (,,Vrbas, ponovo pitak“, kao i mnogi drugi objedinjeni pod imenom ,,Nova Banja Luka“), opozicija učestvuje i u otkrivanju i sprečavanju različitih zloupotreba vlasti, poput pokretne bolnice. Za pokretnu bolnicu, namenjenu za borbu protiv virusa COVID 19, izdvojeno je 4.5 miliona km (2.25 miliona €), a na licu mesta, zatečen je jedan šator, dok oprema nije ni nabavljena. Ovaj projekat je stopiran, a narodni poslanik i kandidat za gradonačelnika Banja Luke, Draško Stanivuković, je podneo tužbe.
Ovaj metod je pokazao rezultate, pa tako prema poslednjim anketama trenutno imaju veću podršku u Banja Luci od stranke aktuelnog režima.
Ako je dobra organizacija, uz puno uloženog truda uspela da prenese svoje ideje na veliki broj građana, da li je onda zaista ignorisanje izbora, odnosno možda najbolje metaforički rečeno, zabijanje glave u pesak, bio jedini vid političke borbe u datim okolnostima?!
Piše: Oliver Mijušković
