,, Pravi umetnik nije onaj koji je inspirisan, već onaj koji inspiriše druge.”
Salvador Dali
Postoje ljudi koji se muzikom bave isključivo zbog muzike. Predaju joj se, dopuste da ih ona vodi, posvećuju joj se i daju svoj maksimum. Jedan od njih je i Vasil Hadžimanov. Višestruki talenat, nepresušna energija, upornost, odgovornost i negovanje kvalitetne muzike je sve ono što karakteriše ovog umetnika.
Da li ste se za muziku opredelili iz razloga što ste iz jako muzikalne porodice? Da li i Vaše dete savetujete da ide Vašim stopama?
-Sa muzikom sam se susreo od samog rođenja. Dolazim iz muzičke porodice, bilo je i logično i da krenem u muzičku školu sa pet godina. To su bili moji prvi koraci u muzici. Potom, je sve dalje išlo logično. Kada je došlo vreme za srednju školu, upisao sam muzičku školu ,,Stevan Mokranjac” gde sam i otkrio džez muziku. Marta je u muzici odavno, ona sada ima dvadeset godina. Treba da studira u inostranstvu, gde će pohađati opersko pevanje. Već tri godine je angažovana u pozorištu na Terazijama, gde igra glavnu ulogu u mjuziklu ,,Fantom iz Opere”.
Kako ste se opredelili za klavir i džez muziku?
-Kao dete nisam mnogo razmišljao, ali klavir mi se dopao. Srećan sam, zato što sam se stvarno sa tim instrumentom indetifikovao. Omogućuje mi da lakše komponujem, da lakše razumem druge instrumente, jer je klavir sam po sebi poput nekog orkestra. Džez se desio negde u tinejdžerskom periodu. Preko mojih roditelja i moje tetke, otkrio sam ploče džez muzike. To me je jako zainteresovalo, iako sam kao klinac slušao rok i pop muziku. Sam koncept improvizacije i slobode koji džez nosi me je jako privukao, i do dan danas me drži.
Dalji tok školovanja:
-Posle srednje škole sam upisao Berkli koledž u Bostonu. Koji je jedan od najboljih koledza za visoko obrazovanje za muziku, pogotovu za modernu muziku, džez ili bilo koji smer moderne muzike, produkcije, komponovanja… To je definitivno bio najbolji izbor. Tri godine sam studirao i diplomirao, potom sam još godinu dana proveo u Njujorku, svirao i radio, i vratio se za Beograd.
Vasil Hadzimanov bend:
-Kao forma je postojala i pre nego što sam se vratio za Beograd, ali ja računam da je 1997.god. zvanično godina kada je bend krenuo u ozbiljan rad. Svirali smo u različitim formama i postavama, što i neke moje prve radove. Svirali smo na Platou, to je tada bio džez klub i bašta, i po drugim klubovima. U tim devedesetim godinama je zapravo bilo bolje za sviranje ove muzike, nego danas.
Kako se u Vama pojavila ideja da kombinujete balkanske, tradicionalne ritmove sa zapadnim, modernim stilom?
-Ljudi prave fuzije različitih stilova. Ja sam u Americi to počeo da radim, zbog nostalgije i uticaja muzičara sa kojima sam tada radio. Shvatio sam da je to odakle dolazim itekako bogato melodijama, ritmovima, instrumentima, jednostavno zvukom koji je specifičan i koji zaista ne postoji nigde sem na Balkanu. Pošto mi je blizak, i pošto je moj, s obzirom na to da je moj deda bio muzikolog koji je sakupio 10 000 pesama, nekako je i logično bilo da krenem u tom smeru. S tim što ja stalno ponavljam da ne insistiram da sada svaka numera mora da bude na balkanskom melosu, već to prirodno dođe. Pored toga me itekako interesuje sve što je kreativno, i sve što ima neki sadržaj.
Šta je za Vas kvalitetna muzika? Kako jedan školovan muzičar vidi muziku koja se danas, po klubovima i diskotekama plasira ljudima?
–Danas itekako imamo kvalitetnu muziku, koja se nažalost ne plasira ljudima. To je možda jedini i osnovni problem, to što je cela postavka od starta pogrešna. Isključivo se sve gleda kroz prizmu profita, i to je možda odlika ovog društva danas. Nije to nešto što se juče desilo, ceo svet je postavljen tako, odavno. Ali je kvalitet što se muzike tiče, bio stavka. Kreativnost i kvalitet su stvari koje su odvajale muzičare koji zaista imaju nešto da kažu, koji su pomerali granice, od onih koji su jednostavno vrteli jedno isto, zato što im je neko rekao da to donosi novac. Što se tiče te popularne muzike, mi danas imamo 99% ljudi koji razmisljaju po tom sistemu. Sve to jako kratko traje, u kontekstu da ta pesma, muzika nema neku vrednost ni kvalitet, da bi se slušala za pet, deset, dvadeset godina. Muzički biznis je tako postavljen. Degradirao je nekoga ko zapravo ulaže u sebe, i ko vodi računa, ko se 100% posvećuje muzici, zbog muzike. Dok je podigao prvenstveno one koji to rade isključivo poput fast food sistema. Da izbace što pre nešto što je aktuelno.
Kako svoju muziku sada plasirate ljudima, zbog pandemije korona virusa?
-Ovo je poprilično opasno, jer ako nemaš pravi, socijalni kontakt sa ljudima, to definitivno utiče na psihu, što vidimo iz svakodnevnih primera. Ja se trudim da ako već ne mogu da radim sa drugim ljudima, radim bar sam sa sobom. Sve vreme nešto komponujem i stvaram, a ponekad i nešto okačim na društvene mreže, čisto da razbijem učmalost. To je nekako moj zadatak. Ali, s obzirom na situaciju, gde ne znamo kada će se iz ovog stanja preći u ono normalno. Gde ćemo moći da sviramo pred ljudima, makar i pod nekim novim uslovima i sistemima zaštite. Publika bi trebala da zna, da ukoliko se organizuje neki internet nastup, s obzirom na to da ljudi tako prave koncerte, a publika koja želi to da gleda plati. Da malo obrate pažnju i na nas umetnike, koji sada zaista spadamo u one kojima je najteže, i da ne možemo funkcionisati kako smo funkcionisali, niti zarađivati. Neka imaju obzira, nije samo naš zadatak da ih dignemo iz tih tmurnih dana, već da i oni nama vrate, tako što će platiti kartu za koncert.
Piše: Katarina Stevanović
