Čast, čojstvo i inat

Kada god treba da opišemo svoj narod, ma gde se nalazili, najčešće se pozivamo na čast, čojstvo i inat. Istorijski gledano, silan je naš narod bio. Kad to kažem, ne mislim nužno na ratove i širenje granica već na duhovnu silovitost. Koliko god puta su pokušali da nas slome, mi se nikada nismo predali . Dokaz nesalomivosti duha našeg naroda je i Srbija koja danas postoji. Da smo bili manje hrabre, danas ne bismo ni postojali na karti. Ne smatram da smo najsvetiji narod, niti da nam nema ravnog, ali kada god pomislim na svoje pretke, osmeh mi se pojavi na licu.

I sada se često pitam da li sam dostojna svojih predaka. Razmišljam o tome šta bi mi čukundeda rekao kada bi me video kako saginjem glavu i skrolujem po instagramu. Nije tu glavni problem instagram, problem je zaokupljivanje vremena i misli prolaznim stvarima. Verovatno bi se pitao da li je njegova pogibija trebalo da iznedri neko bolje sutra?! Da li je danas bolje sutra? Tačno je da mi i danas, pored mnogo loših misli i svih nevolja, imamo vredne i pametne ljude svuda po svetu, ali gde nam je nestao slobodarski duh? Gde su nam čast, čojstvo i inat? Ne mislim da je moja generacija razočaravajuća, problem je mnogo stariji. Nisu ovi problemi nastali 2012, mnogo su stariji. Mi još od Tita imamo varijacije na istu temu, a tema su manipulacija i izdaja. Mislili smo da će se odlaskom bivšeg režima desiti preokret, da će biti bolje. Može li ikada biti bolje dok našim životima upravljaju drugi? Da li uvek mora da postoji vladar koji će da nas vodi?

Kako sazrevam sve mi je jasnije da sama moram da se izborim za bolje sutra. Ne nužno svoje, već svojih vršnjaka i naših potomaka. Nije poenta biti čojstven za sebe, poenta je žrtvovati nešto svoje radi nekog višeg  cilja,. Zato mi je posebno zaigralo srce sedmog jula, na prvom danu protesta. Stajala sam u masi ljudi koji ne žele svoju bolju sadašnjost i budućnost, žele našu. Prva dva dana protesta su bila iz čistog srca. Skupio se narod kom je dosta individualizacije i kom je dosta igre u kojoj je kolateralna šteta. Ljudi su izašli da dignu svoj glas i pokažu zube. Kome? Ne mislim da je predsednik bio jedini kome smo tih dana rekli ne, već svom odrazu u ogledalu. Pokazali smo zube onom sebi koje okreće glavu od aktuelnih problema ili se krije iza profila na društvenim mrežama i odatle mudruje. Konačno smo ustali i preuzeli nešto. Trpeli smo udarce pendreka, jer smo digli glas, jer smo prestali da glumimo ovčice i da blejimo. I nije ni bitno to da li su ih huligani ili hipsteri preuzeli, bitno je to da je On video da se masa uznemirila, bitno je da smo Mi videli da su promene moguće.

Zato mislim da će sila naših duša tek uzeti maha i da ćemo uskoro moći da ponosno kažemo da smo u dostojni onih koji su pre nas koračali ovom moćnom zemljom. Do tada, glas ćemo polako da dižemo sve dok se ne probudi uspavana masa, a onda ćemo da zajedno krenemo putem časti, čojstva i inata.

Piše: Žozefina