Internacionalno povezivanje mladih na Balkanu

Društvo

Intervju sa osnivačem i predsednikom udruženja mladih Balkanac

Moj današnji sagovornik je mladi i ambiciozni ,,ambasador’’ mladih kako na Balkanu, tako i u dijaspori. On je Nemanja Cvetković, osnivač i predsednik udruženja mladih Balkanac, kao i regionalno-informativnog centra – RIC. Svojim mladalačkim duhom i energijom, ambicijama i požrtvovanim radom, uspeo je da na jedan način izmiri predrasude mladih, koje ćete moći pročitati u intervjuu, a na prvi pogled ne tako izmirljive.

  Kako je mlad čovek poput tebe uspeo da izmiri pređašnje granice animoziteta, uspostavljene još za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji?

        Moje mišljenje je da mi nismo uspeli da promenimo nešto što funkcioniše već 50 godina, ali se trudimo da zadamo neki novi kurs tj. put, posebno kod mladih ljudi upravo u toj sferi pomirenja i pre svega budućnosti na ovim prostorima. Naša vizija je da mi možemo mnogo toga da uradimo zajednički i da postoje mnoge stvari koje nas spajaju. Jedna od tih stvari je jedan naš zajednički jezik. Nama ne treba niti prevodilac, niti neka sporedna osoba u našoj komunikaciji, već to možemo bez ikakvih barijera što se tiče budućnosti da funkcionišemo i sarađujemo. Nama je osnovni cilj saradnja i povezivanje mladih ljudi na svim poljima, od kulture, ekonomije do zajedničkog delovanja, na nivou naših država, a samim tim i celog regiona. 

    Šta je to što te pokreće?

        Pokreće me ustvari neki vid promene trenutno na mikro svetu. Ljudi sa kojima ja komuniciram polako menjaju mišljenje i stereotipe o drugim narodima na Balkanu, a samim tim zajednički pokrećemo i društva u BiH, Hrvatskoj i u Crnoj Gori. I samim tim kada vidim jedan rezultat, da određeni broj ljudi konstantno komunicira i radi na nekim svojim planovima, a da sam ja bio samim tim pokretač cele te ideje, vidim da se stvari menjaju i da mnogo toga može da se uradi tako što se pokrenu neke stvari , a ne samo sedi i plače kako nije dobro i kako može bolje.

 Balkan je oduvek važio za ,,trusno područje’’. On je, konkretnije Srbija, ,,kuća na promaji’’, tzv. tranzitna ruta tokom svoje čitave istorije, a i dalje je; a mnoge buduće generacije su upravo taj problem „ nosile’’ na svojim plećima. Mogu slobodno reći da si ti naš ambasador mladih na istom tom Balkanu. Da li apropo toga uviđaš i dalje neke repove naše istorije kod mladih i kako se oni odražavaju i kako se oni bore sa njima?

Mi smo, posebno danas konstantno pumpani tom informacijom da se preko granice nalaze neprijatelji, što u 21. veku nije tačno. U 21. veku sa ovakvim informacijma koje posedujemo možemo, i preko društvenih mreža da vidimo da preko granice postoje isti ljudi kao što smo mi, samo sa istim strahovima kao što su i naši. A to su, prvenstveno to nemanje novca da mi odemo i da vidimo kakav je naš komšija. I da kroz medije i kroz današnju politiku sa svih strana konstantno se drži jedna ista startna pozicija, a to je da smo imali lošu istoriju i da to konstantno potenciramo, a da ne vidimo da iz te istorije naučimo nešto pozitivno.

 Prvenstveno, kada kažemo koliko možemo zajednički da uradimo to je stvarno nešto mnogo. Što se tiče istorije, smatram da naša istorija nije toliko loša, odn. regionalna istorija. Mi smo mnogo slični jedni drugima, da su su nam se istorije nekada i razdvajale i da postoji i pozitivna i negativna strana istorije. Kada pogledamo, mislim da je naša najgora prošlost bila 90tih godina i u Drugom svetskom ratu, i da ako se samo vezujemo za nešto loše, da onda kao društvo nismo spremni da iskoračimo napred.

 Ali upravo poenta je da shvatimo da postoje loše stvari, kao što u svakoj kući, porodici postoje loše stvari, ali razlika između uspešnog regiona i između uspešne i neuspešne porodice je ta, da iz tih negativnih strana izvlačimo i pozitivne strane, da gajimo ove pozitivne strane, a da iz negativnih naučimo, da nam se više nikada ne dogode.

 Smatram da mladi mogu i da su oni jedini koji mogu da tako uviđaju stvari i da je budućnost na njima, odnosno nama,  jer ćemo mi svakako biti nosioci društva za jedno dvadeset, trideset godina. 

Photo: Filip Plavčić

Reci mi, kako se deklarišeš? Kao Balkanac ili si se možda nekada našao u prilici da te svojataju?

Ja se deklarišem kao Srbin. Pre svega iako imam porodicu u Hrvatskoj, Crnoj Gori i u BiH, ja se deklarišem kao Srbin i mislim da svako treba pozitivnom stranom da karakteriše ono što jeste. Niti treba da se beži od toga što jesi, ali mislim da to što sam ja Srbin ne treba bilo kome da smeta i da me gleda kroz neku negativnu selekciju. 

    Baš zbog toga što smo imali takvu blisku istoriju, mladi imaju predrasude; ne mogu da kažem da baš nemaju predrasude, ali kroz određeni vremenski period saradnje, oni vide da iako ja želim najbolje svojoj državi ja ne želim da njima bude loše. I da, kroz saradnju mi ne možemo bez naših komšija i naše komšije ne mogu bez nas. Tako da pravimo jednu čvrstu vezu pozitivne koristi između nas, odnosno da ekonomski jačamo. Mi, ekonomski, možemo samo da jačamo kada napravimo toliko čvrste veze koje mogu da donesu ekonomsku korist, jer kada pogledamo naša društva na Balkanu, ne postoji nijedna porodica koja nema bar jednog rođaka u susednoj državi. A kada pogledamo npr. zapad, oni su mnogo manje rodbinski povezani, ali su oni shvatili kao društvo da je ekonomska povezanost mnogo bitna i da će oni zbog ekonomske povezanosti moći kvalitet svog života u državi da povećaju.

 Mi moramo, kao društvo, da shvatimo da i sa ljudima kojima nismo u sordstvu funkcionišemo i sarađujemo, da bismo mogli da napravimo tu ekonomsku korist, ali i da bismo na taj način mogli da putujemo i upoznajemo ljude.

Pitanje Kosova i njegovog srpskog žitelja je neizbežno. Reci mi kakva je situacija mladih na jugu zemlje i da li vi kao organizacija imate ikakvog udela?

    Mi imamo kordinatora za KiM, koji je ustvari kontakt tačka za spajanje ljudi na nivou KiM. Što se tiče situacije dole, konstanto putujem i gledam šta se dešava. Tamo mladi su još uvek zbog 90tih godina zatvoreni i malo sarađuju. Kada kažem mladi, mislim na Srbe i Albance sa KiM, ali da posotoji neko otvaranje i što se tiče albanske strane, kao većinske, ali i što se tiče Srba.

 Situacija može mnogo bolja da bude, prvenstveno što ja predlažem mladim ljudima iz ostatka Srbije da posete KiM i da svojim očima vide kako tamo žive mladi ljudi i Srbi i Albanci sa KiM. Što se tiče samog pitanja kako dole može mladima da bude mnogo bolje. Ja mislim isto tako što će naći zajednički interes, a zajednički interes je bolji život svih ljudi koji žive dole. 

Ne uplitati se u političke stvari, već raditi na praktičnom nivou saradnje, učenja što albanskog jezika, što srpskog jezika. Moram da naglasim to da veliki broj mladih ljudi zna albanski jezik. Albanski jezik je jako bitan za mlade ljude sa KiM, jer mladi ljudi albanske nacionalnosti  mnogo više znaju srpski jezik, nego Srbi. Što njih dovodi to toga da mogu da trguju na nivou Srbije i tako da jačaju. Ja znam veliki broj mladih albanaca koji su pokrenuli svoj biznis na novou Srbije, pa tako i mi možemo na nivou Albanije. Nas niko ne sprečava u tome, samo je bitno da se krećemo i da se bavimo onim stvarima koje trenutno možemo da promenimo. Trenutno možemo da se povezujemo i da pričamo i delujemo danas, zarad bolje budućnosti.

Koje su to prepreke koje ne dozvoljavaju mladima da naprave, ako ne i jedan manji, ali kvalitetan korak napred?

       Mislim da smo svi zatvoreni u nekoj prošlosti, i da je to ključna stvar zbog toga što preveliku stigmu prošlosti drže na leđima.

Zato što oni tada prvenstveno nisu ni rođeni, i drugo ne možemo svi da se bavimo istorijom , ne možemo svi da pričamo i da se postavljamo kao da smo ekperti u istoriji. I pre svega, konstantna medijska i politička retorika koja prvenstveno mlade ljudi u BiH i Hrvatskoj vraća u prošlost. Moram da kažem da su mladi u Srbiji najmanje opterećeni 90tim godinama, dok npr. mladi koji se izjašnjavaju kao Srbi u BiH su jedni od tih. Naravno bošnjaci u BiH, i hrvati su konstantno time okupirani. 

Smatram da jedino mi, mladi, možemo to da promenimo i da moramo da se zapitamo ,da je prošlo skoro 20 godina od poslednjeg rata da kažem na novou Srbije, skoro 30 godina na nivou bivše Jugoslavije. 

Reci mi koje su to neprijatne situacije sa kojim si se susretao lice u lice?

       To su pre svega neka sputavanja u smislu: Da li ti znaš kakvu smo istoriju imali? Da li ti znaš koliko je tvoj narod propatio zbog tvog konkretnog delovanja? Koje je moje delovanje? Pozivanje na zajedničku državu. –Naša organizacija, prvenstveno ne želimo zajedničku državu.

Mi želimo da mladi sarađuju

Mi želimo da mladi zajedničkom energijom gledaju kako mogu da učine svoju državu boljom, a samim tim saradnjom u regionu, bolji Balkan. I uglavnom se ja suočavam sa tim da ja pljujem na sve žrtve koje su se desile 90tih godina. I ti kada sa tim ljudima komuniciraš ti vidiš da je bespotrebno sa takvim ljudima trošiti energiju; kada postaviš pitanje šta si ti uradio za Srbiju i ti dobiješ samo jednu priču, dok mi 5 godina koliko funkcionišemo, mi smo pomagali ljudima sa KiM, isto tako i ljudima koji su dolazili iz Avganistana ovde, isto tako pomagali ljudima iz BiH i Hrvatske. 

I onda se postavlja pitanje zbog čega mi pomažemo tim ljudima? 

Ja ne vidim ništa loše u tome da ti budeš čovek prema nekome ko ti nije uradio; da jedino tako možeš da napraviš jednu vezu i probudiš svest o empatiji jedni prema drugima. 

Tu postoji samo neka površnost koja funkcioniše poslednjih 30 godina. Ta površnost nas je dovela do današnjeg stanja. A to da mladi ljude ne vide budućnost u svojoj državi, već napuštaju svoju državu. 

Potrebna su mlada lica Srbiji. Došlo je vreme do te promene stare garniture; ako ne, ovo je i poslednji trzaj. U poslednje vreme ja lično vidim veću angažovanost mladih u svim sferama, počev od umetnosti, kulture pa sve do politike. Čija podrška je najpotrebnija u tome?

Ne možemo bez starijih. Oni su savetodavno telo koje će nas možda uputiti u to gde da se ne sapletemo, gde su se oni sapleli. A samo od pojedinih ljudi koje mi cenimo. 

A mi mladi treba da budemo pokretačko društvo.

 Ne možemo od starijih da očekujemo i od naših roditelja, da oni budu taj pokretač koji prvenstveno pokreće društvo ka nekom boljitku. Oni su tu šansu propustili. Njihov poslednji trzaj je bio krajem 21. veka i ne možemo ni njih da okrivljujemo za sistem u kojem danas živimo, ali možemo da se što više edukujemo, da se što više povezujemo na nivou Srbije i Balkana i da za jedno 15, 20 godina kada budemo imali iskustvo, kada budemo imali određeno znanje, možemo tek tada videti kako neke stvari možemo da promenimo. 

Što ne znači da mi i danas ne možemo da promenimo stvari, ali možemo da promenimo na našem nivou, možemo da se povezujemo na našem nivou, možemo da menjamo na našem mikro svetu, ali ne možemo da se mešamo i što bi se reklo da bistrimo politiku na nekom većem nivou zato što nismo sposobni za takav neki zalogaj. Što ne znači da ne možemo da menjamo stvari koje su nama trenutno bitne za život, a to su studenstka pitanja.

 Da li danas na teritoriji Srbije u studentskom svetu mladi pričaju o svojim problemima?

Retko gde, mi  možemo da vidimo da studenti govore o tome da je prevelika školarina za naše standarde; da mnoge stvari mogu da se promene; da treba da se napravi reforma školstva, ne zbog toga što mi nismo zadovoljni sadašnjim sistemom, nego jednostavno prošlo je 30 godina i svet se menja. Međutim kada svako gleda svoja posla mi dolazimo ovde gde smo danas. Tako da smatram da kvalitet može da se napravi jedino dugogodišnjim radom, a ne, instant rešenjima. Kada pričam o dugogodišnjem radu, mislim da danas treba da pravimo planove za našu budućnost i da jedino tako možemo da napravimo neki boljitak sutra. 

I za kraj, reci mi kako se boriš sa propagandom i da li si se susretao sa njom?

    Iskreno, ja se nisam susreo što se tiče organizacije koju vodim i mene lično. Nisam, da li zbog toga što gledam svoja posla i radim ono što smatram da je bitno. Ne uplićem se u ono što trenutno ne mogu da rešim, ne uplićem se u neke visoke politike koju ne mogu da promenim. U mom svetu ne postoji bilo kakav pritisak, niti sam bio podložan propagandi. Ali isto tako ne mogu da kažem da propaganda ne postoji. Postoji. I ljudi se veoma loše suočavaju sa njom. Ali mislim da mi kao društvo imamo lošu stranu da to sve trpimo i da se vodimo mišljenjem Nas se ne dotiče, i onda dođemo do trenutka gde stvari postoje kakve postoje. Isto tako smatram da je to anomalija naših roditelja zato što su oni sposobni da utiču na tu propagandu, a ne mi. I sada vidimo da oni nisu bili sposobni da naprave jedan sistem 90tih, da oni nisu sposobni da se izbore sa sadašnjim sistemom, što znači da je to jedna propuštena generacija. Generacija koja pretežno nije uspela da uradi ništa korisno za društvo. Ne govorim o pojedinačnim životima određenih ljudi, već mislim na kolektiv, na društvo. Samim tim mi moramo da izvučemo pouke iz svega toga i da se pripremamo da možemo da uvedemo društvo u jedan kvalitetan sistem i da propaganda ne postoji. Ona postoji svuda u svetu, ali je u jednom razumnom nivou, a ne na nivou koji postoji na Balkanu . Na Balkanu postoji i propaganda i postoji kontrapropaganda. Ni jedna, ni druga propaganda nije loša. Kao što ni desničarska, ni levičarska politika skroz levo, po meni nisu dobre. Ni jedna krajnost nije dobra. Uvek mora da postoji umerenost, uvek mora da postoji ona strana prvenstveno u novinarstvu koja se bavi informisanjem građana, tako da bude za korist tih građana, a ne za korist pojedinačnih elita.

Piše: Teodora Boškovski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *