U Hrvatskoj se 4. i 5. Avgusta obeležava godišnjica vojne akcije Oluja, a ova bi godišnjica, kako se čini, mogla doneti promene.
Naime, ne treba posebno pratiti politiku kako bismo znali da se Gotovina drži podalje javnih nastupa, međutim, čini se kako će ovogodišnje održavanje Oluje značiti svojevrstan iskorak, jer će general hrvatske vojske u penziji odžati govor na proslavi oluje .Prvi potpredsednik hrvatske vlade Boris Milošević ako je verovati napisima hrvatskih medija, doći će u Knin.
I taman kad ste pomislili da je to sve, ima još! Tomo Medved, ministar branitelja Republike Hrvatske odlučio je otići u selo Grubore i položiti vence srpskim žrtvama. Jesu li potezi ovih ljudi izlazak na svetlo koje svako od nas ovih dugih, predugih, 25 godina trebamo li, moramo li – napokon drugačije?
Foto Večernje Novosti
Pa iako sam evo maločas pročitala kako niti Gotovina niti Medved nisu ljudi koji rade ono u što ne veruju niti rade ono što ne žele, moram priznati da, ovom prilikom, ne vidim imperativ u njihovim naporima. Upravo suprotno, imperativ vidim u tome što će ova ‘nazovimo ju’ akcija, izazvati reakciju i nadam se buđenje ljudi zapalih u mržnju. Kako se ljudi uopšte bude iz mržnje – ne znam. Još manje znam kako se ljudi bude iz mržnje ako ih je u mržnju odvela bol, strahovita bol izazvana gubitkom najbližih.
Međutim, mi za života moramo živeti. Moramo se probuditi. Moramo se otrgnuti tih okova. Moramo progledati. Pogledati jedni drugima u oči. Ko još ostaje slep na činjenicu da je Hrvatima i Srbima potreban iskorak u međusobnom odnosu? Bol ostaje bol. Žrtve ostaju žrtve. Ljudski su gubici strahoviti I njih ne smemo zaboraviti . Uostalom, to i nije moguće. No, došlo je vreme da se krene razmisljati drugačije . Vreme da nove generacije odrastaju uz proširene vidike. Vreme da nastupi svetlo. Sve jecaje i sve suze nemoguće je spremiti u kovčeg sećanja i zatvoriti. Nemoguće je obrisati suze majke, plač dece.. Ali je itekako moguće i preko najdublje rane biti čovek i krenuti putem budućnosti. Prošlost će uvek boleti i svako će naprosto kroz prizmu svoje boli gledati, ali mi živi, moramo ustati. Mi živi, moramo krenuti. Andrej Plenković, predsednik Vlade RH, smatra da je vreme za iskorak u odnosima Hrvata i Srba.
Ante je Gotovina još u svome govoru u Zagrebu pri povratku iz Haga rekao kako se treba okrenuti budućnosti. Godinama nakon, gde smo? SDSS na čelu s Miloševićem nije tražio da se na njegovu odluku da dođe u Knin odgovori odlaskom u Grubore. Medved je, po sopstvenom uverenju , odlučio da ide. Ljudski. Moralno. Ispravno. I ne treba nama više Gotovina,više Medveda,više Miloševića. Nama trebaju više ljudi od krvi i mesa, a s dušom otvorenom da prigrli drugačije od sebe. Da pokuša razumeti i krik kada refleksija u ogledalu ne reflektira njegov lik. Da ne zatvara prozore kada s ulice začuje plač deteta, znajući da to dete koje plače nije njegovo. Jer ispod ovih znamenitih titula. Ispod naših bilo poslovnih, bilo privatnih postignuća. Ispod politike koju vodimo. Ispod politike koju živimo. Svi smo ta ista deca koja smo nekad bili. Svi smo i krik majke i plač deteta. I svako svakome ima ponešto za oprostiti, za oprost napisati. Opraštanje, a ne zaborav. 25 godina poslije, Gotovina održava govor, Milošević dolazi u Knin, mene gubitak moje privatne zvezde boli jednako kao i toga dana, ali tada je bila tama, strahovita tama – na godišnjicu 2020. dolazi sveetlo, nadam se. Čvrsto se nadam svetlu. Ljudi, hajdemo, budimo ljudi. Možemo i moramo. Već zaista moramo.
Piše:Nela Baričević.
